Visoko, kleto,
gornje stoborje,
nigdje ti drage vidjet
ne mogu.
10/11. avgust 1992.
Tajom joj odoh, tajom
je vidjeh.
Prsten joj dadoh, s
almas-kamenom!
Kada
sam se vratio iz šume, samo sam se bacio na zemlju. Uslonio sam se uz međicu, i
umjesto u teren počeo zuriti u nebo.
Par
puta sam se morao prevrnuti. Učinilo mi se tada da vidim, tu kraj terena, neke
naše okupljene. Jedini za kojeg sam bio siguran da sam ga uspijevao prepoznati,
bio je Asim Pačo. Nisu me zanimali razlozi njihove priče...
Ponovo se nađoh u Trošnju.
Onom, lijepom i veselom, kakav je još uvijek u našim srcima, sjećanjima i
snovima. Svi smo na okupu, družimo se i veselimo. Ništa se nije dogodilo!
Jasno vidim Adema kako
zabacuje pramenje kose, Fija kako se mladalački smije, Hûsu dok gladi brkove,
Mujo klima glavom i potvrđuje kako je život lijep ako se zna uživati u njemu,
Redžo nazdravlja čašom šljivovice, Selima zasipa kahvu, Bide mota cigar duhana,
Meho trlja bradu, Sulejman je zamišljen, Safeta ljepša nego ikad... Ja gledam
koliko je malo potrebno da svi ljudi budu sretni. To isto čine i Alija, Nail,
Džemo, Mufo, Sakib, Enver...
I Kemura. On
me tapše po ramenu. Isto osjećamo. Vidim
da je razumio moju ljubav prema Trošnju, jednaka je njegovoj. Razumio sam i ja
njega, ne znam zbog čega me još uvijek tapše...
-
Ustaj! Ustaj! – ne znam zbog čega me zove da ustanem.
-
Hej, probudi se! – ne znam kako da ustanem, kada ne spavam.
Oh,
pa to je bio san! Zašto? Zašto je san, a nije stvarnost! Zar ne bi bilo bolje
da sam sanjao kako smo na Igmanu, i da smo igrali lopte? Zašto su uvijek snovi
ljepši od stvarnosti!?
-
Au, jesi utvrdio! – počeo me drmati, jedva ga
ponovo poznah.
-
Polahko, da dođem sebi.
-
Hajde ustaj, pa onda dođi sebi!
-
Joj, nije mi dobro – ustajah lagano, tražeći malo
više razumijevanja – šta ti je?
-
Meni ništa. A i tebi će biti bolje, kad pođeš sa
mnom!
-
Mog'o si i malo sačekati. Da znaš kako mi je
lijepo bilo. Prvi put da sam sanjao Trošanj, od kako smo istjerani iz njega.
Mislim, sanjao sam ga i prije... ali, uvijek nekako krvavog, poždivenog.
Ponekad - nekog pojedinačno. Ovakvog, nikad! Sve sam sanjao. Kao, svi se
skupili na jednom mjestu. Ne znam u čiju to kuću svi možemo stati? Znam da smo
svi bili, pilo se, pjevalo, veselilo, niko nije bio tužan ni mrzovoljan. Samo,
svi što su pobijeni, meščini, nekako su bili skupa... I, šta je više toliko
važno, te si me probudio? Meni, svakako, Bog neće dati noć provesti na onoj
strunjači. Stalno ću izlaziti vani, bolje bi mi bilo da sam noćio ovdje!
-
Šuti! Je li to i tebe boli stomak?
-
Razvaljuje! Nego, nemam dovoljno vode, a do gori
ne mogu izdurati.
-
Jebo vodu, ja sam već dva puta iš'o u šumu. Ima
onih velikih listova. A, nećemo ni ići u Babin do!
-
Kako - nećemo... Joj, reći ćeš mi kad se vratim!
Dok
sam bio u grmlju, još jednom sam provjeravao jesam li se uopšte probudio.
Nažalost, vidio sam igralište. Još žalosnije, na njemu više nikog nije bilo. A
dolje, ispod igrališta, još se čuo šapat ljudi.
Mene je Kemura poveo na drugu stranu. Kada
vidjeh da doista ne idemo ka Babinu dolu, ponovo progovorih:
-
Sad mi reci šta trabunjaš!?
-
Ti, stvarno, nisi skužio šta se dešava?
-
Svašta sam ja skužio, samo ni samom sebi ne
vjerujem. Eto, puške smo zadužili, da sam ja umjesto Taiba, ovaj turnir ne bih
ni ček'o.
-
Pusti turnir!
-
A, ti mi reci, šta da ne pustim?
Čekao
sam minut da mi odgovori. Prije nego shvatih da neće, spazih grupicu, očito
naših, koji su već čekali, i izvjesno znali puno više od mene.
-
Do daljnjeg ostajemo ovdje, pošto vidim da si
glavno prespav'o!? – Kemura je još držao zagonetnost.
-
Evo nam i Asimage! – prepoznah Nailov glas.
-
Naš'o si ga, gdje je bio? – i Zaim je tu.
-
Uvuk'o se pod jedan grmenčić – Kemura je
objašnjavao kojem sam ga problemu kao izložio – Jedva ga nađoh. Umalo ga nisam
nogom zgazio!? Da je Mufo, lahko bi ga naš'o! Znate kako on hrče, a ovaj i ne
diše! Tako je slatko spav'o.
-
To jeste. Nisam slatko zasp'o, mislim takva mi je
bila muka da sam kon'to kako bar dva dana neću oka sklopiti. A, kad sam već
zasp'o, onda sam ubehutio. A i sanj'o sam, brate, ljepotu. Trošanj, veselje,
svi na okupu. Baš kao da sam osjeć'o da će me neki belaj strefiti. Zato sam i
uživ'o u snu! Jedino, nisam mog'o ni zamisliti da će me baš Kemiš prekinuti. A,
sad mi stvarno recite, koji vam je ovo kurac?
-
Reci ti meni, prvo, jesi li ti doš'o sebi?
-
Kemiš, ako ti je ćeif, jebi me još! Dvadeset
minuta me muljaš ovuda, nešta mi šapućeš, nikako da kažeš. Ako ti je ćeif da me
zavitlavaš, samo izvoli. Ja ću probati ponovo drjemnuti. Mogu ti reći da si bio
bolji, prije nego si me probudio!
-
Znači, bolje ti je. Nisam ti mog'o odmah reći,
kontam - vrisnućeš. Sad, kad vidim da si pri sebi, reći ću ti: Mi noćas idemo!
-
Noćas? Kako? – i da nisam bio svjestan, poslije
ovoga sam morao biti.
-
Lijepo. Tako smo se dogovorili. Tebe nije bilo na
dogovoru, pa sam ja digao obje ruke!
-
Drago mi je da mislimo isto. Sad mi, molim te,
reci o čemu smo to glasali?
-
Hodi meni, ja ću ti reći – ponovo se Nail ubaci –
ako Kemura nastavi, svanuće a nećeš ništa saznati!
-
Možda je još bolje da mi Zaim kaže. Samo me vi
zajebajite.
-
Ko te zajebaje! Ja hoću da ti kažem, a ti nećeš!?
-
Nije problem, ja ću, ako hoće – ni Zaim nije
šutio.
-
Meni je svejedno. Ako idemo - idemo! Jedino niste
računali da mi je ruksak u Babinu dolu, a ja bez njeg ne idem nikud!
-
Ruksak sam ti ja donio! – javio se i Abid
Hajdarević.
-
Pa, koliko sam ja to spav'o? – nakon minut
vremena, pitah njih ali i sebe.
-
Čuj, koliko! Otiš'o u Trošanj, nasjedio se i
napio, vratio se, i pitaš koliko! – i ličilo je na Naila.
-
Dobro, ako ste se dogovorili da me zezate, samo
izvolite. Ako hoćete da mi ispričate, pričajte. Ja sam nagodan i za jedno i za
drugo.
-
Rekoh li ti, rođak, da ću ti ja ispričati – Nail
me zagrli – morali smo te malo zezati. Kako si smio zaspati, mogli smo te i
ostaviti!? Dok si ti ganj'o loptu, ja i još neki smo bili kod Zuhdije.
Raspitivali se o Munji. Doš'o je iz Sarajeva, lično mu je Alija odobrio da
oformi ovdje specijalnu jedinicu s kojom će deblokirati Sarajevo. Izgleda da je
Bekan najkrivlji, mora da mu je ovaj obeć'o da će biti komandir čete, a on
poletio da nas uvali. Sutko, Musin i Ešefov brat, onaj s repićem, on se izder'o
na Munju, kaže mu „Ne možeš ljudima stavljati kapu na kapu“, doslovno mu je
tako rek'o. Bekan oborio nos, Munja ga strijelja očima. Ja sam mislio, pofataće
se za vratove. Zato nam Zuhdija i reče da se mi vratimo na igralište, oni će to
riješiti.
-
I, šta je bilo?
-
Iš'o je Pačo, kad su ga zovnuli, kod Zuhdije.
Ovaj je rek'o da se ništa ne sikiramo, da sačekamo do sutra, on će završiti
papire. Vrlo je moguće da je Munja već posl'o naša imena u Glavni štab, pa da
ne bi bilo da smo dezertirali.
-
Vidim, još me zajebavate! Ako je tako bilo, šta
radimo sad u šumi?
-
Ne zajebavamo, tako je bilo. Ali je za Pačom
izaš'o i Sutko, on nas je ponovo okupio, dolje na igralištu, u mraku. Prič'o
je, valjda, s Munjom, ovaj sve svalio na Bekana. Haman, da nas je Bekan bio
prod'o. Zato nam je Sutko i savjetov'o da idemo što prije. Nije siguran da će
Munja tek tako odustati od sto dobrih boraca... Rek'o je da poselamimo Bešovića,
da će i on uskoro za nama na Zelengoru!
-
Jest, al' ko kaže da i taj Sutko nije sumnjiv.
Čuj, on će za nama na Zelengoru. Što nije kren'o večeras?
-
Htio je on doći kad i Major, ali je ovdje
angažovan. Ima neku artiljerijsku jedinicu, šta li. Mora se prvo ovdje
razdužiti.
-
Tako mi je još sumnjiviji. Ja više vjerujem
Majorovom bratu. Da sam ja bio na glasanju, ja bih glas'o da sačekamo dok nam
on riješi te papire.
-
I bolje što si ti, rođak, malo odspav'o! – ubaci
se Kemura.
-
Kakvi papiri! Imamo mi svoje papire. Imamo
naredbu, s kojom smo došli sa Zelengore – Nail nastavi.
-
S njom smo se mogli i od Munje braniti. A, koliko
vidim, nisam siguran ni da nam previše pije vode, ja ovdje vidim više ljudi
nego što je na tom spisku.
-
Tačno, al' bi i ti mog'o manje srati. Više nas
je, al' svi imamo puške. Pa, ko smije da nam na put stane, samo nek izvoli!
-
Serem, kako ne bih. Onolike maline... Ama, ne
sviđa mi se ni da budem dezerter - „na pravdi Boga“. A i stomak me boli, ja bih
rađe saček'o jutro. Osim toga, ne znam šta u šumi radimo, još gore će mi biti.
Lijepe strunjače...
-
Jesu lijepe... Ali, zamisli: u dva noći, vojna
policija na vrata!? E, ako im se isplati, neka nas po šumi ganjaju!
-
I to im može na um pasti – Abid se uključi – ne
znam šta više toliko brbljate, hoćete da nas lakše nađu!
-
Neću ja više nijedne. Nego, tebi Abide hvala što
si umjesto mene iš'o po ruksak. A, sad bi mog'o i da mi ga vratiš.
-
Sve čekam da čujem kad ćeš to reći. Samo, zar ti
ne bi bilo grehota. Da samo vidiš kako sam se lijepo namjestio.
Jeste.
Bilo mi ga je žao, a i zaslužio je. Drugo, ja bih ga svakako manje koristio.
Samo je pitanje kada će mi stomak ponovo proraditi.
Zaspati
ne smijem, pokušavam razmišljati o ovome šta se dešava. Sve mi je čudno,
nestvarno, a opet kontam kako će se fino završiti. Vjerovatno je Sutko u
povratku ponovo popričao sa Zuhdijom, i odlučili su sačekati do sutra. Možda je
sve i zabuna, nesporazum? Bili smo tu da pomognemo, do zaduženja pušaka. Još
danas bi krenuli, da se nije desilo to s Fadilom Đozom.
Da
se ne prejedoh malina, bio bih u toku, bilo bi mi još jasnije. Ovako, preče mi
je požuriti uz šumu. Trpiti, imalo bi loše posljedice po mene!
Otrčao
sam pedesetak metara. Dok sam čučao, čuo sam kako neko zvižduće. Kada sam
ustao, svi su već bili spremni za pokret.
-
Je li to, s Božijim hajrom, krećemo? – ne
skrivajući nevjericu, pitah čim siđoh.
-
Krećemo! – ozbiljno će Kemura.
-
S Božijim hajrom! – još ozbiljnije, Abid.
Ne
osjećam se dobro, ali pamtim i gore. Bilo mi jasno sve, ili samo pola od svega,
mi smo evo pošli.
Posljednji sam u koloni. Čelo ne
vidim, ali znam da nas je stotinu i koji. A kroz Bjelašničku tihu noć, tutnjimo
kao da nas ima bar duplo više.
Bjelašnico, ostaj nam u svome miru.
Skupa s Igmanom. Nas - zove Trebova.
