Konja kuje Dizdarević Meho,
konja kuje, konj mu ne miruje,
dorat mu se potkovat' ne dade.
Kol'ko kuje, daleko se čuje:
"Stan' dorate, stani dobro moje,
ne kujem te da te preprodajem.
Već te kujem da s tobom putujem,
da putujem sebi po djevojku!
Ako Bog da pa je dovedemo:
zlatne ću ti ploče udariti,
zlatne ploče i srebrne čavle."
Povratkom
u logor, još sam i žalio što nije duže trajalo. Od nogometa danas neće biti
ništa. Major je imao druge zamisli. Kod njega će na razgovor standardna ekipa,
mi ostali se trebamo javiti Ahmetu Ožegoviću Buzdu, glavnom logističaru.
Tu
nas je čekalo još svega dvadesetak ljudi s Trebove. Na licima nekih od nas,
time je izazvano novo razočarenje.
Mene
je iznenadilo nešto drugo. Rečeno nam je da svi odemo do pašnjaka i uzmemo - po
konja. Niko i ne pita, znamo li raditi s njima. Ni ja se nisam bunio, sjetih se
one - kud svi Turci, tu i mali Mujo!
Zadužili
smo i samare, što me već nije čudilo. Malo jeste kad nam je rečeno da uzjašimo.
Opet nismo pitani za vještine.
Praviću
se vještiji, ili me je stid reći da nikad u životu nisam jahao. Da ako naučim!
Sva
trema me brzo prošla. Počeo sam uživati, čak mi se činilo kako je ovo puno
ljepše od vožnje bicikla, ili recimo skijanja. Još sam se pitao kako je tek
lijepo u sedlu, kad je ovako u samaru. Poželio sam to sedlo, ali i pištolj za
pasom, čizme s mamuzama, kakav izgledan kaubojski šešir... Jedino nisam
razmišljao o tome kako se mine postavljaju i skidaju.
***
Lijepe
se misli brzo prekidaju. Čuti motorku značilo je biti blizu kraja jahanja. Sad
nas je čekao posao, prikupljanje usječenih drva.
Ali,
ni to nije sasvim jednostavan posao. Ne mogoh reći da nikada nisam sabirao
drva, ali je mala nervoza bila vidljiva.
Sreća
da je s nama išao i Buljan. Naše jaranstvo je još svježe, pa se najlakše mogu
osloniti na njega.
Znao
sam, osjećao da je on, iako još prilično mlad, ipak veoma vješt u svim seoskim
poslovima.
Samo
sam ga pratio, trudeći se da usput učim. Kao da će mi ovo više trebati, nego
znanje o minama.
Buljan
se potvrdio kao jaran. Nije mu bilo žao trošiti vrijeme na mene. Nije se puno
ni čudio, nije me ni zadirkivao zbog neznanja. Trudio se, usjekao je svoje
račve a onda pomogao da i moje budu jednako dobre. Naučio me i postaviti ih uz
konje, konop pripremiti, pravilno složiti tovar, poslije ga i čvrsto vezati. Na
kraju je sve sam utegao, pošto je prethodno jednom moj tovar rastovario kako
bih ga ja sam pripremio. Naravno, uz njegovu pomoć. Čini mi se da ću sljedeći
put znati sam.
U
logor smo se vratili posljednji, a trebalo je dotjerati još jednu turu. Zato,
ovaj put, neću uživati u jahanju. Naveo me je da galopiramo.
Sad
je do izražaja došlo moje neiskustvo. Na bedrima sam imao osjetljive tragove,
da bar dva dana dobro pamtim ovo prvo jašuće iskustvo. Buljan takvih problema
nije imao. Pitah se zbog čega nam nije održan i koji čas iz jahanja.
Ipak,
uspjeli smo pristići jednu grupicu, koja se baš i nije žurila. Jednim pogledom
sam vidio da su u pitanju „odabrani“: Fadil, Džemo, Mufo, Selćo, Alija, Remzija
i Jako. Tovarili su lagano, više se baveći zbijanjem međusobnih šala nego
tovarenjem.
Meni
je to odgovaralo, znao sam da ovaj put neću kasniti. A skoro sve sam sam
uradio.
***
Taman
smo svi bili gotovi i pošli, začu se čudna grmljavina.
Dok
sam ja pomislio da je zagrmilo iz vedra neba, Buljan je znao o čemu se radi:
-
Avioni! – uzviknu glasno, puštajući konja.
Drugi
su bili pribraniji od mene, pa su i prije učinili isto. Do ulaza u šumu su i
prestigli Buljana. Ni ja nisam puno kasnio, nepribranost sam nadoknadio
brzinom. Nisu se stigli ni zapitati šta je sa mnom, i ja sam se prebacio preko
međe u potok uz šumu.
Prvo
bombardovanje je bilo daleko od nas, po Basarićima, bar su tako procjenjivali
Džemo i Buljan. To nije značilo kraj opanosti. Prema Buljanovom iskustvu, neće
Trebova ostati zaobiđena. Još najmanje dva naleta, od čega bar jedan ovuda.
Ipak,
oba. Tri aviona, ali za moj prvi susret s njima više nego dovoljno. I više nego
strašno. Jedino dobro je što nije dugo potrajalo. Naravno, i što nisu blizu
padale.
Lijepo
je bilo čuti da su dva naša mitraljeza odgovorila. Mada je jedini efekat bio
što nisu pretjerivali, štedi se municija.
A
iščekivajući da postanemo sigurni kako je s bombardovanjem gotovo, pomenuh
konje. Oni su se jednako usplahirili i onako pod teretom ko zna gdje uzgrabili.
Mislio sam da ćemo ih morati ići tražiti.
Međutim,
nisu oni bili jedine životinje koje su četnički avioni iznenadili...
