„Koja gora, Ivo, razgovora nema?“
„Romanija, sejo,
razgovora nema!“
„Prođe Pavle, Ivo, pa
je razgovara. 14.juli
1992.
I provede, Ivo, konja
malenoga.
I na konju, Ivo, druga
ranjenoga!“
Kada sam legao, kada zaspao, ne
sjećam se. Znam da mi se ne ustaje.
Zbog doručka ne bih, nešto me je
drugo navelo. Podigao sam glavu koja je još bubnjala. Zujalo je u njoj po svim
ćoškovima.
Kao
da hoću u jednu minutu zbiti sve što jučer vidjeh i čuh. Naizmjenično mi pred
očima lica Hane i Ibra Barlova, čiju ranu na prsima volio bih i da nisam vidio
a koju je Hana sedam dana previjala, usputno se snalazila i za hranu, izviđala,
istraživala teren, što ju je sve skupa toliko iznurilo da ni ona, ni mi ne
znamo kako je izdržala jučerašnje izvlačenje. Mješaju mi se njene psovke, koje
su pratile njihovu priču, s glasovima Azema i ostalih, koji su i silazili u
selo, kao i onih koji nās dugo u noć ispitivaše o doživljenom.
Samo
mi u svoj toj zbrci jedan glas nedostaje.
Baš
on me sada budi. Znači, i Mufo se vratio!
Otvorih
oči da provjerim da li sam doista budan. Jesam, ali shvatam i da sem mene u
šatoru nema nikog. Sjećam se, posljednji sam i ušao u šator...
Vani,
vidim da se već dobro razdanilo. Od jučer je počela i zajednička kuhinja, biće
da sam fulio doručak. Ne mari, mlijeko - ili popio, ili ne popio.
Na
Mufov sam dolazak stigao, ali sam propustio nešto drugo. Uključujem se u priču.
Ne priča se o onome što smo mi jučer uradili, niti Mufo besjedi. Jutros rano su
stigli i Majorovi komentari!
Slušam
i šutim. Ne muči me to što je Major rekao, već što ga neki od onih što jučer
nisu išli toliko podržavaju.
Od
Majora se i očekivalo. Osjetili smo to na predaji izvještaja. Pa i mi smo bili
samokritični, tek do pola zadovoljni.
Mogao
je on to i sinoć reći. Zna zašto nije, jutros ćemo ga lakše čuti. Ne sviđa mu
se što smo bilo šta radili na svoju ruku, ali to sada mora prihvatiti. Strahuje
od čega i mi, od odmazde. Opet, iz svega želi izvući ono pozitivno.
Trebali
smo izbjeći postavljanje zasjede. Ibra i Hanu izvući, silazak u selo pomjeriti
za koji dan. Možda bi tako nešto saznali, sada će i četnici biti puno
oprezniji.
Ali,
ko garantuje da bi i tada uspjeli. Možda bi mi naletjeli na njih... I, šta bi
se tek komentarisalo da je naša samovolja donijela naše gubitke!?
Zbog
sličnog je Mufo sinoć bio odsutan. Desilo se na drugoj strani Sutjeske. Teško
je ranjen Emin Džamalija. Zolja ga rasturila. I on je s jednom grupom volio
zalaziti među četnike. Redali su uspjehe, to ih je dalje vuklo... Major je
upozoravao, nisu marili... Jučer se desilo!
To
je uticalo na Majorovo neraspoloženje. Počekaćemo na sljedeće odobrenje. Ovaj put
smo još i imali sreće, bez obzira što je i sam Major priznao da je ono što je
urađeno - urađeno profesionalno. Ali, prvo je - da nismo trebali ništa raditi.
Poranili
smo s junačenjem, prvo trebamo naučiti mudrost. Rat bi mogao potrajati, biće
dana za dokazivanja hrabrosti. Istakao nam je razliku između hrabrog i budale,
budala ima manje šansi da preživi.
Nije
nas niko tjerao. Nismo ni išli, niti ono uradili da bi za to dobili neko
priznanje. Da bi bili pohvaljeni pred strojem.
Uradili
smo – ono što smo mislili da je ispravno. Nagradu smo dobili: živi smo se
vratili, Ibro i Hana su nam se toliko puta zahvalili...
Mučne
su prognoze onih koji nisu išli, koji žure s najavama da ćemo biti prvi koji će
biti „zavaljeni“. Mučne, jer ne razumijem da oni o tome uopšte razmišljaju. Do
sada je sve na principu dobrovoljnosti, što baš njima odgovara. Dok je ovako
oni sigurno ne mogu biti zavaljeni. Po njima ispadosmo budale, što i mi nismo
ostali na Trebovoj i uživali u izležavanju.
Počinju
nagađanja ko će od nas prvi poginuti...
***
Vraćam
se u šator, od sve ove priče mi još više bubnja u glavi. Majora hoću da
razumijem, komandant je, odgovoran. Mi smo pogriješili. Neko bi od nas trebao i
odgovarati. Neće, samo zato što nam je Major dužan!?
Zanima
me šta je to bilo s Eminom. Sačekaću da i Mufu dosadi slušati to što se napolju
zbiva, koje je iz priče prešlo u svađu. Koja nema smisla, koja nam najmanje
treba.
Neću
dugo čekati, nisam jedini pametan. Uskoro, još njih nekoliko shvata da je u
šatoru ljepše, tiše.
-
Gledaj Mufa, što se uzvrtio – ko drugi, Džemo je
još s ulaza na ovaj način počeo – jes' mu se guza osafunjala. Mogu misliti
koliko ju je samo noćes puta preznojio. Skini hlače da vidimo, ja mislim da je
krv sve podlila! Garant, pet dana nećeš moći sjesti na nju!?
-
Ni malo se nije osafunjala, koliko će tvoja samo
ako te se dočepam...
-
Bez šale, kako prođoste? – prekida Rašid.
-
Ko? Mufo ide k'o momčić! – svjedoči Fadil.
-
Momčić i jesam – Mufu se otelo, pa se odmah i
zarumenje ne mogavši prikriti osjećaj nelagode zbog izgovorenih riječi.
-
Ja vam kažem – Fadil ga pođe ispraviti – ako
hoćete, Mufo ide bolje neg ja. Nek priča šta ko hoće, ja bih rađe s njim nego s
nekim drugim.
-
Ja sve kontam da je on zaleg'o tu negdje na
Videžu i samo ček'o da se vratite – Džemo nije imao granicu kada je trebalo
Mufa provocirati.
-
Nikad, stari. Sve je s nama iš'o. Sve do
Bistrice. Dokle i mi.
-
Što samo do Bistrice? – malo zbunjeno je Dževad
reagovao.
-
Ne može se više. Ono, da je trebalo, nosili bi mi
i dalje. Samo, Emin je krupan momak. K'o što je bio Ramo Pekas rahmetli.
Vrijedan, prava momčina. Da je bio nejači, ne bi ti ga ni pretek'o. Nego: mlad,
krupan, zdrav... Svega je njega zolja razvalila. Ko nije vidio - ne može mu se
opisati. Strašno je bilo gledati. Još smo ga mi vidjeli - pošto su ga ovdje
malo zakrpili. Kad smo ga počeli nositi, ja sam mislio neće ni dokle. To je sve
živa rana. Onda, valjda mu bolovi utužili, jadi on, grči se, moraš paziti da ga
još ne vrijeđa, da polahko nosiš, pa nam to još otežava. A nije nas mnogo ni
pošlo. Ja da sam se pit'o - bez četeres ljudi ne bih kret'o. Noć, svakakav put,
kiša, mokro i klizavo, jebeno pravo. Daj Bože, da pretekne...
-
Dobro, ko ga je dalje preuz'o?
-
Kad smo pošli odavde, ponijeli smo i cedulju od
Majora. Zapravo, prvo su ga donijeli njegovi s Vučeva. Dovde. Jedni su se
vratili, četvorica su tražili da nastave. Oni bi ga, da su mogli, sami nosili.
Međutim, zato smo se mi i javili. Ovi što su se vratili, već su bili crkli.
Zajebano je, čovjek umire, nema stajanja. Stalno smo se mijenjali, al' opet
utuži. Nama je i rečeno da idemo samo do Jelečaka, njima je naređeno da dalje
preuzmu. Jedino su ovi, valjda su mu to neki rođaci, produžili i dalje. Nema od
njih više neke vajde, ali...
-
Kud je najviše ranjen? – neko je i ovo morao
pitati.
-
Kud je najviše ranjen? Svukud. Nema kud nije.
Meščini da nema mjesta gdje nije spržen. Kol'ko sam ja razumio, oni su pošli
negdje u izviđanje. Ako nije - dolje negdje oko ceste! Četnici ih primijetili,
pripušćali, ispalili zolju. Ona heknula, valjda, njemu pred noge. Svega ga
razvalila. Ne znam, možda je jedan i pogin'o – ovdje je zastao, sačekavši da ga
možda Mufo ili Zaim isprave, a kako se to nije desilo nastavio je – uglavnom, vâs
je izranjavan. Po licu, čitavu tijelu. Nema milimetra... Valjda su ga tamo bili
umotali u zavoje... svega! Kažu da je vrišt'o i molio da ga ubiju, da se ne
pati. Eto, kažu da su i sami kontali da neće ni do Trebove.
-
Kud ga dalje nose?
-
Šta znam, tamo na taj Grebak. To je negdje iznad
Jabuke, čuli ste na radiju. Tamo su, valjda, ovi Fočaci što su izbjegli iz
grada, Ustikoline i Miljevine. Neki su i u Goraždu, kako je ko uspio izaći.
Tamo ima, valjda, pravi doktor! Sad, mi ne znamo kuda se tamo ide. Neđe se
Bistrica pređe, onda valjda preko nekih šuma... Ja ne znam ni kud smo mi sinoć
išli, ne bih znao ponovo otići. Čuo sam, neko je spomenuo, da je to put kojim
je i Major doš'o iz Hrasnice... Došli smo u neki katun, zar Jelečki! Javili se
njihovom komandiru. Sejo Prazina, nisam ni zn'o da i tamo ima Prazina... Nema
govora, on je odmah skočio, a mislim da su i pili kad smo došli. Ust'o je, sabr'o
za čas pedesetak ljudi, on na čelu. Petnestak ih je išlo s nama, svi ostali
ispred. Mi smo ga nosili još dva sata, onda su nam ovi rekli da se vratimo. Oni
su ga preuzeli, s onom četvoricom. Sejo i ovi su obezbjeđivali taj nekakav
prolaz.
Ovdje
je Fadil mogao završiti. U šator su već ušli i oni koji su i vani bili
najbučniji. Njihovi su komentari ponovo išli u krivi smjer. Njima je smetalo
što su i u ovu, nikako opasnu akciju uključeni i naši ljudi. Tvrde da smo od
dolaska iz Trošnja samo predmet stalnog iskorištavanja. Koliko god bilo blizu
istine, teško je za slušati.
-
Hajde, sada, pričaj ti meni kako je bilo u
Trošnju – tiho me Mufo podsjeti.
-
Samo par minuta, da ubilježim u dnevnik. Neću ja
dugo...
Bio
je nadvijen nada me, pokušavao je čitati, pratiti me.
Zato
sam završetak zabilješke izgovarao naglas:
-
Kada smo ušli u šator, vidio sam da nedostaju
Mufo, Fadil i Zaim. Na Vučevu je zoljom teško ranjen Emin Džamalija. Oni su se
priključili drugoj grupi dobrovoljaca koja ga pokušava spasiti i donijeti do
Grepka. U Božjim je rukama hoće li preživjeti. Što je bilo u ljudskim, učinjeno
je – poturivši olovku, zatvorivši rokovnik, okrenuh se Mufu – vidiš, buraz, ni
slova o ovome što se cijelo jutro brbljalo!
