Pod Loznicom studena vodica,
tu se šeće dilber udovica.
Na njoj koša od stotinu groša,
anterija trista madžarija.
Jedne uši a dvoje minđuše,
jedne ruke - dvoje belenzuke.
Gledalo je momče preko Drine,
gledalo je pa joj govorilo:
"Sapni puce, dilber udovice,
sapni bolje, puknuću na dvoje!"
Još priča... još više ubijenih!
Onaj leš na koji smo mi naišli, s obzirom da je
Meho prepoznat pod Kremenikom, po Memu je Edhem, po nekima bi prije mogao biti
Selman Kobiljar. Uglavnom, vjerovatno su ubijena obojica. Zatim, Murat Barlov i
njegova bolesna žena. Pa Ibro Barlov, također. Nadopunjena priča koju smo već
čuli od Džema. Još i Abid Pekas i njegova majka Đuna, najvjerovatnije. Sudbina
ostalih, nepoznata, neizvjesna...
Priča
Fadila Barlova, ali i sve druge, pokazale su kako raskrsnice koje sudbina crta
mogu biti s dva toliko različita kraka. Fadil se našao na onom srećnijem:
-
Koliko sam Husi i Izetu govorio, da je
najopasnije i pomisliti ići prema Kremeniku. Beli ni „oni“ nisu znali da ćemo
tuda poći. A to ti je jednostopac. Kozja staza! Dva čovjeka, ne treba više, da
sačeka gori i pomlati sve jednim rafalom. Rek'o sam, ja tud gori neću. Ni ja,
ni iko moj! Al', jebiga, nastala je panika. To je najednom nagrnulo. Ja vičem
„Mevlo... Mevlo, za mnom“. I, bila je pošla... Idem ja, Elko, pa ona, onda Elma
i Nerko... Kako je glupa, ma žensko ti je glupo. Umjesto da trči za mnom, ona
je pristala za Husinima... Ja nisam umak'o dvadeset koraka, okrenem se - nema
je. Ne smijem stati, puca sa svih strana. Elka sam drž'o za ruku. Sve sam se
okret'o da vidim ima li njih. Sve kontam, sporije trče, i idu za mnom. Tako,
sve do Arčeve pećine. Tu, budala, stao čekati! Jest vraga, oni otišli pitajboga
gdje. Za Husinima... Čekali smo tu pō sata, ako nismo i više. Naišli su Pašo
Barlov i Senad Pekas. Poslije i Sajo i ostali. Ali, njih nema! Šta ćemo, ne
smijemo više čekati. Izašli smo na Piljak, Ždrijelo. Sajo se, mahniti,
vratio... I, evo ti sad. Ama, budi ubijeđen, nikog oni nisu ostavili. Da su
ufatili nas, hajde - hajde. Ovako, sve je to pobijeno. Pljunite me, ako u
Trošnju bude ostalo i jaje u ćumezu!
Šemso
i Zaim Barlov su, također, imali zanimljivu, priču obilježenu dodirom sudbine.
Išli su na čelu jedne manje grupe kada su, neposredno po izlasku iz sela,
osjetili svu nepredvidivost onog što je sudbina u stanju da pripremi. Taj dio
svoje priče kazivali su najiskrenije:
-
Idemo, tako, putem, ništa ne kontamo. Nismo ni
pomislili da bi tu mogao biti neko! Da smo odmah na izlazu sreli kog, pa hajde.
Ovako, kontamo izbjegli smo. Već se malo i opustali. Kad, čujemo nešta šušnu
ispod nas. Joj, uhvati nas strah. Noge nam se odsjekle. Pomislili smo da je
neko iz sela. Al', otkud odozdo? Oni čučnuli, ja i Šera polahko još dva koraka,
kad opet... grana puče. Snažno, baš k'o da je neko namjerno lomi!? Mi, čovječe,
ne vidimo ništa. Nikog! Kad, odjednom, vidim - vojnička bluza. Kad nisam s nogu
pao! Učini mi se - Momir. Vala, on je, k'o što je Allah jedan. Ili, neko isti
on. Drži suhu granu u ruci, i namjerno je slomi. I rukom pokazuje, kao „idite
nazad“. Mi se okrenemo i ovima kažemo da se malo povučemo. Kad smo, onda,
raspalili niza Ždrijelo, pō sata se nismo zaustavili...
I
Zaimova je priča bila prepuna emocija, ali mi se činilo da niko ne govori
osjećajnije od Alije. U njegovoj priči je bilo bola i prkosa, svaka riječ je
pozivala na amanet i nezaborav, ukazivala na sutra zbog jučer... Zato sam se
često povraćao njega slušati. Stigoh jednom i na početak njegove priče:
-
Htio sam ja saći doli ženi, Safeti i snahama. Al',
vidim, deset ih na cesti. Imam ovu bombu, kontam je baciti na njih, al' strah
me pobiće žene i djecu. Kako nagrabih uz šljivik, oni me čuše. Dočepah se
jednog grmena, i šćućurim se ispod njega. Kad jedan viče „Ti, izađi, vidimo
te!“. Velim „kurac ću izaći“, šta znam, možda me i ne vide. A, opet, kontam,
ako pođe prema meni, baciću bombu pa šta bude. Čujem Mila Vujičića kako govori,
k'o on će vidjeti ima li koga. Priš'o mi je na pet koraka. Gleda pravo u mene.
Mislim se, još jedan korak i ja bacam bombu. Stoji on tako, je li me vidio i
pravio se da me ne vidi, ne znam. Ili se bojao - baciću bombu... Elem, okrenu
se i onima veli „Nema nikog!“. Kao da im je objašnjav'o i da je bila mačka...
Čim se on odmak'o, a ja koliko me noge nose...
