Sinoć sam se
premolila majci,
da me ove zime ne
udaje.
A ni ove, a ni druge,
majko,
a ni treće kud mi
srce neće.
Već četvrte kud
je meni drago.
Jali Bišću, jali
Golubiću,
jali Petrovcu u kojem
sam rasla,
jal' Vakufu, vodici
studenoj.
Dan koji je na izmaku, učinio je puno. A i
preostalo je vrijeme trebalo pametno iskoristiti. Kada je Mišo pozvao da se
spremimo za pokret, niko nije pitao gdje ćemo. Neki su znali, neki slutili, ali
je većini, poput meni, bilo svejedno. Sad, još više vjerujemo Mišu.
Od Suvoda smo ponovo odustali, shvatili smo
silaskom na put. A po izlasku iz Perućice, vrlo skoro uviđamo da nas čelo vodi
nazad na Sniježnicu! Do nje ćemo, razmišljajući, postati i sasvim blizu
odgovora - zašto.
Kada smo mogli čuti pucnjavu na drugoj strani,
nije je bilo. Zbog čega smo se logoru privukli sasvim oprezno. Moglo je biti da
je Trebova pala, da su u nju ušli četnici. Isto se moglo desiti i Sniježnici.
Zastali smo dvjestotinjak metara ispod, i osluškivali. Tišinu, koja je
djelovala nestvarno. Gluhlje nego što ju je Perućica pokazivala. Razlog da
opreznost udvostručimo, da deset minuta čekamo mirno, a tada pošaljemo
izvidnicu. Ne znam kako, u njoj se i ja nađoh.
Primičemo se na pedesetak metara. Kolibe se
naziru, sve izgleda kao da godinama tu nije bilo nikog. I dalje se krećemo
tiho, ali se polagano oslobađamo straha. Četnici znaju za ovaj katun, znaju da
nam je tu logor, ali, očito, ne znaju da je bio napušten.
Prilazimo prvoj kolibi. Reza na njoj je onakva
kakvom smo je ostavili. Trenutak kada počinjemo remetiti onu tišinu, koje smo
se plašili.
Dok pozivamo ostale, biramo odgovore na pitanja
koja su nas najviše brinula. Zaiskrila je nada da naših još ima na Trebovoj, a
sve manje vjerujemo da je neko, iz druge grupe koja se odvojila, zarobljen.
Dok ostali prilaze, stiže nam i prvo razočarenje.
Ulaskom u Ćasarinu kolibu shvatamo da nije dolazio. Da jeste, ako ne bi
zagledao konje, neku bi poruku sigurno ostavio. Ostavićemo mi njemu novu, ali
ujutro.
Sad imamo posla. Iako mi se učinilo da je potraga
za Ćasarom bio naš prioritet, nikome ne pada na pamet da šalje nekog da ga
traži.
Mišo nas postrojava, a ja stižem naći još jednu
nadu da je situacija na drugoj strani bolja nego je zadnjih dana doživljavasmo.
Ćasara se od dvogleda ne odvaja, da je uočio tamo nešto sumnjivo, ili bi on
potražio nas, ili bi svakako naišao ovuda. Osim, ako... ako vjeruje da je i
Sniježnica pala!
-
Rasporedićemo se
u nekoliko grupa – vrijeme je da svi od Miša saznamo kako će nam izgledati ova
noć – mislim da je najbolje po četvorica-petorica. Moramo prije zore napeći što
više hljebova. Od hrane neka svako uzme šta hoće i koliko može. Oslobodili smo
se sveg teškog tereta, nemojmo da više o tome brinemo. Ujutro ćemo ponovo
pokušati preko Sutjeske, ali to ne znači da ćemo je i odmah preći. Možda ćemo
još tri-četiri dana da se krijemo, prije nego što četnici oslobode jedan
prijelaz. Sajo će i noćas nešto skuhati, možda je bolje ovcu nego tele. Ipak,
hrane ponesite što više!
Ja nisam ni kontao postavljati kakva pitanja, a
bilo mi je drago što to ni drugi nisu radili. Odmah se počinjemo dijeliti u
grupe. Tad saznajem još nešto.
Ako smo ja i Mufo čekali da se raziđu ovi koji
su imali svoje kolibe, nismo znali da nama sličnih ima još. Možda da Faruk
nije, ali se on i dalje od Mufa nikako ne odvaja. Iako je i sam svjestan da za
njegovu ranu više ništa ne može učiniti.
S nama su i Senad Hadžić i Latif Bičo.
Laci je to i potvrdio, a na moje pitanje gdje je njegova koliba.
On i ja smo i krenuli tražiti jednu praznu. Mene
je, čak, Mujo Rizvanović svraćao. Možda bih i pošao s njim, ali mi se nije
objašnjavalo da nas je petorica. A i Laci je već zvao.
Nećemo se raspitivati čija je, ali je prepuna.
Mislim da boljeg sušenog mesa nema. A, med je med, kajmak je kajmak.
Ima i brašna i germe. Ni pećica nije loša. Žurio
sam dovesti Mufa, Faruka i Senada.
Laci je već naložio vatru.
-
Ko će kuhati
hljeb? – htio sam cijeniti vrijeme.
-
Ja nemam pojma!
– Laci odmah isključi sebe.
Isto učiniše i Faruk i Senad. Nudiše se ići po
vodu, donositi drva, a još jedino mogu prosijati brašno, ako već nije
prosijano. Također bi i tepsiju oprali.
-
Onda, nema nam
druge – meni je jedino preostalo da se počešem iza uha – moj Mufo je u onoj
vojsci profesionalno ispekao pekarski zanat. Da nije zaboravio dokazao je u Zamrštenu. Vrijeme je da od toga i mene nauči
nešto!
sač
i ognjište
