Sunce zađe za Hum, za
planinu,
a divojka na vodicu
siđe,
pa Neretvu vodu kunijaše:
„O, Neretvo, vrelo ti
prokleto,
kad na tebi broda
nigdi nema;
Niti broda, niti šajke
lađe,
niti one kamene
ćuprije.
Imam dragog, al na
onoj strani;
ne mogu mu prići, ni
obići.
Dragi sjedi na
demir-pendžeru,
u ruci mu sedefli
tambura,
sitno kuca tanko
popijeva,
a uz svaku meni
pripijeva:
„Moje zlato, za koga
si dato?
Moje srebro, uz koga
si leglo?
Srmo moja, ko ti lice
ljubi?
Ko te ljubi, a ko li
te budi?“
I mi smo bili brzi. I kratki, javili smo šta i
kome je trebalo, i stanica je ponovo u fazi pakovanja.
Još brži su bili ovi s nosilima, Musa je već
sasvim spreman za pokret.
Kuda? A možda to i nije pitanje. Pitanje je ko će
donijeti odluku o tome.
Jedno, i nije dilema.
- Odavde, moramo odmah ići! – Ismet Paćariz je samo
čekao da svi budemo gotovi.
- Kuda? – Admir ga, poluzbunjeno upita.
- To je manje važno – Ismet je potpuno pribran –
naprijed, nazad, nastranu... Svejedno, samo da nismo ovdje!
- Po tebi, gdje nam je najbolje?
- To ja ne znam, ne odlučujem, vi se morate
odlučiti šta ćete dalje. Ali ako mene pitate, znam jednu dobru udolu dolje, tu
se moremo na neko vrijeme skloniti, a vi već razmišljajte za dalje. Kako god da
odlučite, sad više vrijeme nije na vašoj strani.
- Onda, vodi nas toj doli. Ti si sad komandir
grupe!
- Onda, povlači ljude... I, samo za mnom!
Nije me strah, siguran sam u Ismeta. Samo me muči
šta sve može biti da se vrti u Admirovoj glavi.
Ne čini mi se logičnim da bi mogli s Musom
nastaviti dalje. Opet, Ismetovi nisu dovoljni da ga sami nose. Znam ja da bi se
oni prihvatili, ali mi to ne smijemo od njih tražiti. Da ih je bar osam... A
ako će jedna grupa da se vrati s njima, najpoštenije bi bilo da to mi budemo.
Ne vraća mi se, ali... Najradije ne bih o ovome ni razmišljao!
Srećom, udola koju je Ismet pomenuo bi bliža nego
pretpostavljah. Zapravo se radi o početku jedne veće ravni, koja mene podsjeti
na močvaru. Važno je da smo se dobro sklonili, i dovoljno odmakli. Kad Ismet
tako kaže, znači da jesmo.
- Ovako – Admir odmah izađe pred nas, što je bio
znak da je poslušao Ismeta i da nećemo gubiti vrijeme, odnosno da je proteklo
iskoristio pametno – ja predlažem da se vratimo. Zbog Muse, on nam je sada
najpreči. A kada njega zbrinemo, idemo opet!
Zbog Muse! Zbog Muse niko neće nešto drugo ni
predložiti.
Ostaje još da vidimo šta će reći Ismet. Ako neko
zna kuda nam je nazad najbolje, onda je to svakako on.
- Ne morate mene slušati – govorio je svima, ne
samo Admiru, dajući do znanja da ne bježi, već naprotiv da se baš prihvata
odgovornosti – ali pošto je još puno do mraka, ne znam koliko je dobro, zbog
Muse, da čekamo... Tu dolje ima gaz, ako se slažete možemo preko njega. Malo je
opasno, ali...
- Koliko je opasno? – Admir je navikao da Ismet
bude precizniji, iako je tonom već pokazivao da se slaže s njim.
- Zavisi jesu li četnici čuli eksploziju. Ono, čuli
su je sigurno ali ne mogu biti sigurni da nije opet neka životinja. Ne vjerujem
ni da se prije mraka i oni smiju posabitati i sići da provjere, zato ako
požurimo, imamo velike šanse da se izvučemo.
Nije se imalo šta komentirati, niti je bilo
potrebe da se pojedinačno izjašnjavamo. Dovoljno je što se odmah složiše i Šeks
i Šefa, i Eko... i Leha.
Ni Musa nema ništa protiv. Iako se doima kao da
mu je svejedno, i on je davno pokazao koliko Ismetu vjeruje!
Nama je da se bolje organizujemo oko njegovog
nošenja. Treba praviti grupe - po četvorica.
Možda je najbolje osloboditi Beća, i još dvojicu,
koji bi bili kao neka rezerva. Ne znam jesam li i ja to bio pomislio, ili sam samo
čuo Admira. Njegova je sigurno, konstatacija kako nas je sasvim dovoljno, da
izdržimo.
On je konstatovao, sudbina nas je predodoredila za
to. M smo svjesni toga, i sigurni. Posebno i zbog toga što nećemo morati
brinuti za moguću zasjedu, Ismet je predložio da njih šest ide stotinjak metara
ispred.
I hođa je pogodna. Koliko smo razumjeli, ovako je
sve do Neretve. I jeste močvara i nije, najprije bih rekao upravo je ono što
nama i najviše odgovara. Nije tvrdo da nas noge ubijaju, niti je previše vlažno
da propadaju. Nije gusto da se jedva probijamo, ali ni rijetko da bi nas se
lahko opazilo.
Nakon četrdesetak minuta, prvi put se
zaustavljamo. U blizini je neka prirodna pećina.
A ovo, ipak postaje prilično naporno. Predloženo
je, te se odmah počesmo i oslobađati najsuvišnijeg. Svako odlučuje sam za sebe.
Uglavnom se rješavamo hrane, te one teže odjeće.
Niko ne žali zbog onoga što ostavlja. Ova
pećinica je sami dar prirode, lahko ćemo prikriti sve tragove. Osim toga, već
je dogovoreno i da se za par dana vraćamo. Umjesto onolikog izležavanja u onom
udolašku, sigurno je da ćemo imati vremena doći po ovo.
Niko ne žali zbog onoga što ostavlja, ali se
jedan čovjek s pravom ljuti zbog nečega što je donio dovde. Eko Džamalija se
morao ispsovati. Niko neće tvrditi da ga je baš ta kila soli slomila, ali nije
bilo korektno da smo mu to uradili. Potvrđuje to i sada, rješava se skoro sve
hrane, ali niti jednog jedinog tromblona, čak ni metka!
Admir ga oslobađa nošenja Muse. Već ova prva
dionica je pokazala kako će takvih biti još, ali smo još sigurni da ćemo
izdržati. Moramo. Zbog Muse.
Nastavljamo. Močvara je sve teža, redoslijed
nošenja se gubi, javljaju se još neki koji priznaju iscrpljenost. Zato Bećo
traži da i on pomogne.
Ne bira se mjesto gdje će se koja smjena
izvršiti, niti ko može znati kada je najbolje vrijeme. Biće da je red na mene,
Lehu, Hamda i Beća...
Kud baš sad!? Jedva da smo napravili deset
koraka, a umalo ga ne upustismo. Začula se nova eksplozija, a reagovali smo svi
inertno. Ostali su zalegli, Leha i Hamdo su to bili pošli, Bećo i ja ih nekako
zadržali. Sreća pa bijahosmo unakrsno spareni, moglo se ovo na Musu puno gore
odraziti.
Skoro pa da je pogled pokušavao skriti. Zna da ni
nama nije puno jasno, ali se, očekivano, više plaši zbog onoga što može biti da
je u pitanju.
Srećom, nije. Vrlo brzo se povrati jedan od
Pačarizovih. Rukom je išaretio kako su vijesti, ipak, blaže od mogućih, od kakvih
strijepismo.
Nije zasjeda, ali njegove riječi otkrivaju da
ovuda ima još mina:
- Potezne... Ismet... Nije strašno...
Nije, ako on tako kaže. Samo, mi ćemo opet da
postavimo bočna osiguranja, i sačekamo da se Admir, Šeks i još dvojica vrate,
pošto i lično pogledaju.
Možda je u pitanju čitavo minsko polje, a i još
je gore što ovo nikako neće ostati neprimijećeno na četničkim položajima. Nalijetale
su životinje na njihove mine, ali još ni jednom dva puta u istom danu.
pejzaž župe Glavatičevo, s Neretvom
