IX - 62 / Niko neće drugo ni predložiti

Sunce zađe za Hum, za planinu,
a divojka na vodicu siđe,
pa Neretvu vodu kunijaše:
„O, Neretvo, vrelo ti prokleto,
kad na tebi broda nigdi nema;

Niti broda, niti šajke lađe,
niti one kamene ćuprije.
Imam dragog, al' na onoj strani;
ne mogu mu prići, ni obići.

Dragi sjedi na demir-pendžeru,
u ruci mu sedefli tambura,
sitno kuca tanko popijeva,
a uz svaku meni pripijeva:

„Moje zlato, za koga si dato?
Moje srebro, uz koga si leglo?
Srmo moja, ko ti lice ljubi?
Ko te ljubi, a ko li te budi?“

 

 

 

Ako sam u prvi mah imao određene sumnje, završni utisak je taj da mislim kako je Musi ukazana pomoć najbrže, i najbolje što je bilo moguće.

I mi smo bili brzi. I kratki, javili smo šta i kome je trebalo, i stanica je ponovo u fazi pakovanja.

Još brži su bili ovi s nosilima, Musa je već sasvim spreman za pokret.

Kuda? A možda to i nije pitanje. Pitanje je ko će donijeti odluku o tome.

Jedno, i nije dilema.

-       Odavde, moramo odmah ići! – Ismet Paćariz je samo čekao da svi budemo gotovi.

-       Kuda? – Admir ga, poluzbunjeno upita.

-       To je manje važno – Ismet je potpuno pribran – naprijed, nazad, nastranu... Svejedno, samo da nismo ovdje!

-       Po tebi, gdje nam je najbolje?

-        To ja ne znam, ne odlučujem, vi se morate odlučiti šta ćete dalje. Ali ako mene pitate, znam jednu dobru udolu dolje, tu se moremo na neko vrijeme skloniti, a vi već razmišljajte za dalje. Kako god da odlučite, sad više vrijeme nije na vašoj strani.

-       Onda, vodi nas toj doli. Ti si sad komandir grupe!

-       Onda, povlači ljude... I, samo za mnom!

 

Nije me strah, siguran sam u Ismeta. Samo me muči šta sve može biti da se vrti u Admirovoj glavi.

Ne čini mi se logičnim da bi mogli s Musom nastaviti dalje. Opet, Ismetovi nisu dovoljni da ga sami nose. Znam ja da bi se oni prihvatili, ali mi to ne smijemo od njih tražiti. Da ih je bar osam...

A ako će jedna grupa da se vrati s njima, najpoštenije bi bilo da to mi budemo. Ne vraća mi se, ali... Najradije ne bih o ovome ni razmišljao!

Srećom, druga udolina, a koju je Ismet pomenuo, bi bliža nego pretpostavljah. Zapravo se radi o početku jedne veće ravni, koja mene podsjeti na močvaru.

Važno je da smo se dobro sklonili, i dovoljno odmakli. Kad Ismet tako kaže, znači da jesmo.

-       Ovako – Admir odmah izađe pred nas, što je bio znak da je poslušao Ismeta i da nećemo gubiti vrijeme, odnosno da je proteklo iskoristio pametno – ja predlažem da se vratimo. Zbog Muse, on nam je sada najpreči. A kada njega zbrinemo, idemo opet!

 

Zbog Muse! Zbog Muse niko neće nešto drugo ni predložiti.

Ostaje još da vidimo šta će reći Ismet. Ako neko zna kuda nam je nazad najbolje, onda je to svakako on.

-       Ne morate mene slušati – govorio je svima, ne samo Admiru, dajući do znanja da ne bježi, već naprotiv da se baš prihvata odgovornosti – ali pošto je još puno do mraka, ne znam koliko je dobro, zbog Muse, da čekamo... Tu dolje ima gaz, ako se slažete možemo preko njega. Malo je opasno, ali...

-       Koliko je opasno? – Admir je navikao da Ismet bude precizniji, iako je tonom već pokazivao da se slaže s njim.

-       Zavisi jesu li četnici čuli eksploziju. Ono, čuli su je sigurno ali ne mogu biti sigurni da nije opet neka životinja. Ne vjerujem ni da se prije mraka i oni smiju posabitati i sići da provjere, zato ako požurimo, imamo velike šanse da se izvučemo.

 

Nije se imalo šta komentarisati, niti je bilo potrebe da se pojedinačno izjašnjavamo. Dovoljno je što se odmah složiše i Šeks i Šefa, i Eko... i Leha.

Ni Musa nema ništa protiv. Iako se doima kao da mu je svejedno, i on je davno pokazao koliko Ismetu vjeruje!

Nama je da se bolje organizujemo oko njegovog nošenja. Treba praviti grupe - po četvorica.

Možda je najbolje osloboditi Beća, i još dvojicu, koji bi bili kao neka rezerva. Ne znam jesam li i ja to bio pomislio, ili sam samo čuo Admira. Njegova je sigurno, konstatacija kako nas je sasvim dovoljno, da izdržimo.

On je konstatovao, sudbina nas je predodoredila za to. M smo svjesni toga, i sigurni. Posebno i zbog toga što nećemo morati brinuti za moguću zasjedu, Ismet je predložio da njih šest ide stotinjak metara ispred.

I hođa je pogodna. Koliko smo razumjeli, ovako je sve do Neretve. I jeste močvara i nije, najprije bih rekao upravo je ono što nama i najviše odgovara. Nije tvrdo da nas noge ubijaju, niti je previše vlažno da propadaju. Nije gusto da se jedva probijamo, ali ni rijetko da bi nas se lahko opazilo.

 

                                       ***

Nakon četrdesetak minuta, prvi put se zaustavljamo. U blizini je neka prirodna pećina.

A ovo, ipak postaje prilično naporno. Predloženo je, te se odmah počesmo i oslobađati najsuvišnijeg. Svako odlučuje sam za sebe. Uglavnom se rješavamo hrane, te one teže odjeće.

Niko ne žali zbog onoga što ostavlja. Ova pećinica je sami dar prirode, lahko ćemo prikriti sve tragove.

Osim toga, već je dogovoreno i da se za par dana vraćamo. Umjesto onolikog izležavanja u onom udolašku, sigurno je da ćemo imati vremena doći po ovo.

Niko ne žali zbog onoga što ostavlja, ali se jedan čovjek s pravom ljuti zbog nečega što je donio dovde. Eko Džamalija se morao ispsovati. Niko neće tvrditi da ga je baš ta kila soli slomila, ali nije bilo korektno da smo mu to uradili. Potvrđuje to i sada, rješava se skoro sve hrane, ali niti jednog jedinog tromblona, čak ni metka!

Admir ga oslobađa nošenja Muse. Već ova prva dionica je pokazala kako će takvih biti još, ali smo još sigurni da ćemo izdržati. Moramo. Zbog Muse.

 

                                     ***

Nastavljamo. Močvara je sve teža, redoslijed nošenja se gubi, javljaju se još neki koji priznaju iscrpljenost. Zato Bećo traži da i on pomogne.

Ne bira se mjesto gdje će se koja smjena izvršiti, niti ko može znati kada je najbolje vrijeme. Biće da je red na mene, Lehu, Hamda i Beća...

Kud baš sad!? Jedva da smo napravili deset koraka, a umalo ga ne upustismo. Začula se nova eksplozija, a reagovali smo svi inertno. Ostali su zalegli, Leha i Hamdo su to bili pošli, Bećo i ja ih nekako zadržali. Sreća pa bijahosmo unakrsno spareni, moglo se ovo na Musu puno gore odraziti.

Skoro pa da je pogled pokušavao skriti. Zna da ni nama nije puno jasno, ali se, očekivano, više plaši zbog onoga što može biti da je u pitanju.

Srećom, nije. Vrlo brzo se povrati jedan od Pačarizovih. Rukom je išaretio kako su vijesti, ipak, blaže od mogućih, od kakvih strijepismo.

Nije zasjeda, ali njegove riječi otkrivaju da ovuda ima još mina:

-       Potezne... Ismet... Nije strašno...

 

Nije, ako on tako kaže. Samo, mi ćemo opet da postavimo bočna osiguranja, i sačekamo da se Admir, Šeks i još dvojica vrate, pošto i lično pogledaju.

Možda je u pitanju čitavo minsko polje, a i još je gore što ovo nikako neće ostati neprimijećeno na četničkim položajima. Nalijetale su životinje na njihove mine, ali još ni jednom dva puta u istom danu.

 

 

pejzaž župe Glavatičevo, s Neretvom