Bona Sevda u majke
jedina,
bona Sevda pod orahom
spava.
Popalo je inje
orahovo,
k njoj dolazi mlado
neženjeno:
„Bona Sevdo, jesil
mnogo bona?
Evo tebi moja desna
ruka,
i dušica gdje mi srce
kuca!“
Na Bjelašnicu smo stigli kamionom. Sumorno smo
se osjećali, ali tako nismo dočekani. Bjelašnica i Igman su imali svoj život,
svoje brige. Naš se put samo dva puta ukrstio s njihovim putevima, niti smo
privlačili pažnju neki dan, ni danas. Tako je i trebalo.
A Musa je samo jedan od ranjenika koje huda
ratna sudbina doprema ovdje.
Odmah smo pohrlili vidjeti šta je s njim.
Zbrinut je, osjeća se dobro, neko reče tek je sad i potpuno svjestan da je
ostao bez noge. Doktori su uradili ono što se moralo.
Nisam od onih koji su ulazili u sobu.
Razmišljao sam u hodniku. Slušao šta drugi pričaju, preispitivao i njih i sebe.
Znamo li mi i za šta pravu mjeru?
Je li rat sudbina? Je li rat dio života?
Može li se za nekoga ko je ostao bez noge, i
pomisliti - imao je sreće? Što je odrezana iznad članka, ne iznad koljena? Što
nije poginuo, ostao bez obje? Što je rat za njega završen? Gdje je pitanje
kakav mu to život predstoji?
Nije imao sreće, on je nagazio. Imao je sreću,
pa nije gore prošao. Moglo se desiti bilo kome od nas, njemu bilo suđeno. Rat
je!
Rat je, znamo to već godinu. Navikao nas je on
na svoje postojanje, svoju surovost. Navikavaćemo se mi na njegovu
nepredvidljivost još dugo. Sve dok bude trajao.
Čekam u hodniku. Šta? Da se ovi s Musom
pozdrave, da ja pobjegnem od svojih misli. Jesam li i ja govorio da on nije za
komandanta bataljona. Za komandanta nije, za diverzanta jeste. Zato, da bi
mogao stati na minu. Nije svaki od nas mogao biti komandant, ali jeste ostati
bez noge.
Ništa od toga nije važno. Nikada nije važno
što je bilo ranije, samo ono što traje. Ono što se sada najčešće čuje hodnikom,
i sami ćemo prenositi, sve dok nas se bude pitalo za Musu, prvo što ćemo
govoriti biće - dobro je!
Koristim prvu priliku da potisnem svoje misli.
Hodnikom prostruja usputna vijest.
Treba mu krvi. Imaju u rezervi, ali doktori
traže ima li neko njegove krvne grupe, kažu da bi najbolje bilo direktno iz
vene u venu. Javljaju se trojica, ostalima žao što smo drukčije krvi.
Prvi je u krevet do Musinog legao Avdo.
Međutim, čim su mu doktori zavratili rukav uslijedilo je pitanje:
-
Jesi li ti
nedavno ranjavan?
-
Nisam! – Avdo je
znao biti ozbiljan i kada laže.
-
A, šta je ovo? –
doktor pokaziva na veliki ožiljak iznad njegovog lakta.
-
Obična
ogrebotina. Ima kol'ko hoćeš kada me je to zakačilo!
-
Friško je ovo!
-
Kako friško, ima
i mjesec!
-
Ama, ustaj
odatle. Vidiš da i tebi treba davati krv!
-
Ništa ti, stari,
ne brini, imam ja krvi i-ha-ha. Samo vi uzmite koliko vam treba. Ista smo krvna
grupa.
-
Čovječe, saberi
se! Nije tolika nužda, imamo mi krvi. Radije ćemo uzeti od ovih zdravijih,
treba nama svih krvnih grupa.
Nisam se dvoumio. Prije rata sam već davao
tri-četiri puta, slušao sam kako je i vrlo zdravo. Osim toga, sada smo svjesni
koliko nekome možemo i ovako pomoći.
Dabome da nisam i jedini koji je tako odlučio,
računamo da narednih bar pet-šest dana neće biti novog pokreta, a do tada će se
krv već zanoviti.
Čim smo s tim bili gotovi, naloženo nam je da
se još jednom s Musom pozdravimo, i ostavimo ga miru i njezi, koji više nisu
naša briga.
Znamo mi i to objasniti sebi. Učinili smo mu
koliko smo mogli, još ostaje da čim prije mi nastavimo gdje smo, evo,
privremeno stali.
Pred dolazak kamiona, stižu nas i Ramo i
Salko. Oni su noćili u Ljutoj, u jednoj od kuća u koju smo svraćali. Rekoše,
taman su oko podne čuli kako su neki diverzanti udarili negdje na mine. Slutili
su, i stoga su odmah požurili Bjelašnici.
