34 Da smo bogdo

Fatima lozu sadila;

Sadila lozu vinovu.

Navadi joj se vran gavran,

Fatimi lozu pozoba.

                                           28. januar 1994.

Fatima bratu poruči:
„Spremi mi, brate, sokola!“

„Ne mog ti spremit sokola,

jutros je došo iz lova;

Dobar je lov ulovio,

desno je krilo slomio,

a lijevo putem izgubio!“

Ostaće dimnjak tajna neko vrijeme. Dok smo mi oklijevali neko je drugi izabrao jednostavniji metod.

Zijo Lojo je prijavio obijanje kuhinje. Od dvije, ukradena je jedna vreća brašna.

Jedno je bilo sigurno, niko iz Dusine nije se odvažio da to uradi. Prvi osumnjičeni su Krši i Jelečaci. Za Komandu bataljona.

Koja se odmah sastala, i donijela naredbu o formiranju odjeljenja vojne policije. Privremenog karaktera, ili za duže vrijeme, tek će se znati.

Sastav nije neočekivan, šest momaka iz diverzantske grupe. Komandir je moj rođak Dževad, što je još manje iznenađenje. Uvijek je želio, sanjao bijeli opasač. Redžo je ovih dana postao blizak s njim, Mirso Komar odranije, kao i Ahmet Čelik Tahto te njegov sestrić Muamer Zunđa. Prijateljstvo je postojalo i sa Safetom Kršom Sovom, čemu nije bilo prijepreka ni to što je jedan od Ramove braće.

Zadatku su pristupili ozbiljno. Krenuli su od svojih kuća. Potom je na red došla kuća Komande, pa tek onda Jelečka i Krška. U svakoj od kuća su se podjednako zadržavali i jednako temeljito pretraživali.

Svaka soba, svaki prateći objekat, svaki kutak je pregledan. Nisu krili „čuđenje“ što pronašli nisu tamo gdje su to svi očekivali.

Zato su na red morale doći i ostale kuće.

Tako i naša. Gdje je došla prva grupa, Dževad s Redžom i Sovom.

-          Ne sumnjam ja u vas, ali moramo pretražiti – Dževad se skoro izvinjavao.

-          Nema problema – Ferid spremno odgovori – samo vi tražite, a ono što vam ja mogu reći je „Da smo bogdo...“

Pomagali smo im. Digli smo najprije kauče u dnevnom boravku, potom u mojoj i Lacijevoj, na kraju u Fadilovoj i Feridovoj sobi. Gledali su i ormar, sanduk s posteljinom, u vitrinu. Ulazili su i u špaiz i kupatilo. Podrum su prilično ispreturali, osmjehnuvši se tek na naramak i po drva što su vidjeli. Na što je Ferid, također imao spreman odgovor „Nama more biti“.

Zanimala ih je štala pored, kao i jedna stara kuća iza štale, u kojoj nije niko stanovao. Obilazili su i okolo, prošetali čak i putem ispod, vidjeti da nije gdje odnešeno, sklonjeno u snijeg. Ovaj dio vanjski su malo površnije pregledavali pa smo ih ponovo pozvali u kuću. Da progovorimo koju.

Fadil je psovao, pominjao frazu „Dabogda mu za dženaze trebalo, ko god da je“. Mi, kao i Dževad smo ga smirivali, slažući se da je krajnje bezobrazno, da krivca treba kazniti, ali ne i kleti. Kazniti, najprimjerenije. Ako se pronađe. Što već nije izvijesno, a pošto je naša kuća posljednja u selu. Iza je jedino kuhinja. Koju je glupo pretresati, iako sasvim realno zazvučaše njihove sumnje upućene upravo prema kuharima.

Na što je burno reagovao Laci:

-          Nisu kuhari. Prvo, jer znamo da bi se odmah na nas posumnjalo. A drugo, što bismo mi obijali?

-          Kako što bi – rezonova Dževad – da nije obijeno znalo bi se da ste vi.

-          Kako bi se znalo? Misliš da lopov ne može ući preko krova. Skine par crijepki, i to je to.

-          De ba, Lato, koliko sam se ja razumio vi ste zakovali svaku rupu.

-          Ihh.. Ima kod nas lopova koji bi i kroz beton prošli... Ali eto, ja životom garantujem. Mene znaš, koja sam poštenjačina. Ono nešto bezveze, u redu... Ma ni bezveze ukrast, al hajde, nešta drugo uraditi. Eh, Redžo Fisović je još veća poštenjačina od mene. Zija znamo svi, znamo neke njegove murafe, ali on ne bi brašno ukro. Ne bi zbog sebe, znaš da on tepsiju ne da iz ruku dok je god rata...

Priča o tome potraja još par minuta. Kada bi vrijeme da gosti idu.

Sova je već bio obuo se, Redžo i Dževad su razmjenjivali zadnje komentare s Lacijem, kada Dževadu, baš kao u filmovima, pogled se zakova na dijelu plafona ispred ulaza u banju.

-          Pa vi ne prijaviste da imate i tavan!?

-          Pobogu brate, šta imamo prijavljivati – Ferid je opet spreman – jeste li vi policajci? Jeste li došli da pretresete, jesmo li vam mi rekli - bujrum!? Trebamo još i vaš posao da radimo!?

-          Mah, rekoh li ja odmah da ne sumnjam u vas. Ali da budem miran i ja i vi... Je li imate kake merdevine?

-          Fala bogu, da imamo, kao i svaki pravi domaćini.

-          I, gdje su vam?

-          U podrumu, gdje će biti. Beli ih nisi vidio kada si pretraživo?

-          Možda... Ama, kažem da ja... Ali, kad smo sve... Nego, pošto ja neću u podrum bez nekoga od vas, pa pošto neko od vas svakako mora... Daj nek neko ode u podrum, da još i to pogledamo.

-          Nema nikakvih problema, samo...

-          Samo, šta?

-          Samo ćemo se džaba mučiti, i ja i ti. Jer, i ti i ja dobro znamo da brašno nije gore... Odnosno, dobro znamo gdje je!

-          Vala, i to što kažeš – par sekundi ledenog pogleda, potom ovih par iskrenih riječi i jedan topli zagrljaj, bi zadnje što Dževad Feridu uputi a prije nego se priključi Redžu i Sovi.

Mi smo pričali još neko vrijeme. Uglavnom smo od Ferida tražili pojašnjenje sigurnosti da je i ovo djelo Komande.

-          A pa ko će drugi – pojašnjavao je – uvijek se znalo ko krade, onaj ko je na vlasti. I za kravu, mislite da je jadni Ramo profitiro. On je taki, samo mu daj da učestvuje u nekim marifetlucima. A u biti nije loš, samo je lahak za navratiti. Glavu dajem da je i to maslo Komande, jer da je neko drugi, ma ufatili bi oni njega za pet minuta.

-          Ferid je u pravu – slagao sam se dijelom – za kravu baš i ne bih glavu dao, ali ovo zvanično pravljenje vojne policije ni na šta durugo ne liči do na Čerčilovu politiku.

-          Čiju... Kakvu politiku? – neki nisu znali na šta mislim.

-          Pa, Čerčil je prvi javno otkrio taj fazon: Kada te optuže da si krao, ili, šta ja znam, radio nešto mimo zakona, a ti fino oformi komisiju: koja će sve ispitati i - utvrditi da je sve bilo čisto!

-          Ima Čerčila još...

-          Ja imam i jednu drugu – nastavih –  koja kaže ovako: Karl Luis jest najbrži čovjek na svijetu; ali opet nije toliko brz da stigne samoga sebe!

-          Eh, tamam tako, dobro si to reko, to i ja pričam – opet se Ferid nadoveza – evo, neka meni daju da iglu sakrijem negdje u selu, dići će i kuku i motiku, sve će preroviti, i neće za dan, al hoće za dva, za mjesec, naći će je! A njima, daj kravu i dvije štale... Sto godina će svaki dan ići tražiti je, bezbeli uvijek u onoj štali u kojoj nije. I, fala bogu - da je nikad neće naći.

-          Pa, dobro, Feđa, jasno je to i nama – Fadil progovori uz osmijeh – nego, meni samo nije jasno što si ti toliko ljubomoran.

-          Čuj tebe, što sam ljubomoran. Ma jebe se meni, svak je sebi lopov. Ja znam svoje, čim pojedemo to brašna što ima, Ferid će čizme na noge, jaknu i pušku pr'o ramena. A, što jest jest, ljubomoran sam. Pa, krivo mi je što mi nismo obili. Ništa drugo.

na položaju na Inač planini