Šeto sam se gore – dolje,
niz Pljevaljsko polje.
Sve od tuge i žalosti,
ne bil dragu našo.
Kad mi draga u has-bašči,
do po noći sama.
Doziva je stara majka: 17. septembar 1995.
„Hajde, šćeri, amo!“
„Prođi me se, stara majko,
prođ se mojih jada.
I ti, nekad, bješe mlada,
kao i ja sada.
Da ne pođe za mog baba
crkla bi od jada!“
Akcija je prekinuta, pomjerena, odložena. Zapravo, većini nas nije
ni jasno šta se tačno dešavalo. Požurivani smo toliko da smo sprva pomislili da
se neko s nama šali. Žuriš naći te Surdupe, već si svjestan da kasniš dan-dva,
i onda najednom dobijaš naređenje hitnog povratka u logor. Sve priče o
prijekidu akcije, o nekom kraćem, vanrednom odmoru, drukčije do kao šalu teško
je bilo prihvatiti.
U logoru se poče provlačiti nešto što bi trebalo biti objašnjenje.
Planiranom akcijom zadiremo u dio teritorije koji je demilitarizovan, upozoreni
smo od snaga UN-a i zbog toga moramo na vanredni odmor.
Nije baš neka logika, a i sve se odvija čudno, ili barem neuobičajeno. Kamioni su
već čekali. Dio vojske, zapravo većina je već bila ukrcana. Otprilike se samo
još na nas čekalo.
Sem toga, premalo mi je starješina iz Komande. Po vozilu, tačno po
jedan. Nije bilo vremena da ovdje ručamo, brzo smo dobili već pripremljene suhe
obroke i mogli smo odmah krenuti.
S jednog od kamiona se odmah čula i pjesma. Nekako mi je i ona više
zvučala na onu koju pjevamo kada u akcije krećemo, jok na odmor.
Jedan je čuo od nekoga kako je jako bitno da punkt prođemo dok se
još dobro vidi. Ne da mi se dodatno o tome razmišljati, ako je UN već metnuo te
svoje punktove možebiti i da je kretanja ograničio na vidni period.
Taman na vrijeme stižemo. Suton se tek sprema, slika koja nam
čekanje ne čini dosadnim. Čekanje da umproforci obave svoje. Francuzi su,
barem su takve priče doprle do nas, veoma pedantni. Neki kažu neutralni,
odnosno korektni. Ima i onih koji vrte glavom, odnekle su dočeprkali da je
njihova neutralnost jednaka mirisu novca.
Ono što je sad potvrđeno, to je njihova pedantnost. Vojnik koji je
dežurao na punktu uredno se je prošetao od kamiona do kamiona, prebrojao nas
sve u glavu, evidentirao u neki svoj blokić. Poslije je to sabrao, što će
izvijesno poslati u nekakvome izvještaju.
Kamioni su nastavili. Putem prema Tarčinu.
Taman kada sam i sam povjerovao da ćemo doista ići na vanredni
dopust kamioni su stali. Naređeno je iskrcavanje.
Suton polahko prelazi u mrak, dovoljno je vidljivo da bez problema
načnemo one suhe obroke.
Brzo smo završili s ručkom. Naređen je pokret. Pješke.
***
Mjesečina se počela probijati u trenutcima kada konačno shvatamo
šta se dešava. Mi se vraćamo nazad. Prošli smo nedaleko od onog francuskog
punkta. Razmišljam da smo mogli i tik pored, da je neko tu stražario po ovoj
mjesečeni bi ga svakako vidjeli. Isto tako, i on nas.
Vraćajući se u logor nekako se istina probi do svakoga od nas. Naša
ofanziva će biti. Međutim, za nju nam je trebalo još vojske. Ali je francuski
bataljon imao zadatak da javlja o svakome neuobičajenom pokretu jedinica, bilo
četničkih bilo naših.
Koliko je otprilike došlo novih vojnika toliko smo trebali
odglumiti da nas je otišlo na odmor. Zato smo i izveli ovu šetnju, odnosno
kamionima smo prošli Francuzima ispred očiju, vratili se pješke skrivajući se
od njih. Skrivajući? Ne znam, meni nije tako izgledalo.
Ja imam svoju priču. Imam i obrazloženje. Da li bi se neko igrao s
nama borcima na takav način? Jesmo, prolazili smo pored četničkih šatora.
Vjerovatno i oni pored naših. Ali tada su borci znali kuda i zašto idu. I šta
hi može iznenaditi.
Sada je Komanda pred nama glumila. Ne mogu a da se ne prisjetim
Bešovića kada je trebalo ići smjenjivati Komandu u Goraždu. Nije mogao odbiti
naređenje, a nije želio sudjelovati u tome. Razbolio se. Da li je? Da jeste,
pošao bi s velikim rancem kao i ostali, a ne s malim ruksakom znajući da će se
vratiti. Slično se sada naša Komanda ponašala.
Jednostavno, premalo smo pripremani. Odavde smo imali predstavu da
doista idemo na odmor, tako smo se prirodnije ponašali. U povratku nam je samo
rečeno da trebamo biti tihi i da nas Francuzi ne smiju vidjeti, ni čuti. Bili
smo tihi. Toliko da nas nije mogao čuti onaj ko nije bio na svome mjestu.
Znam, Francuzi uvijek mogu tvrditi da su bili na osmatračnicama i
da pojma nemaju kuda smo mi prošli. Nije bilo kamera nas da snime, niti će oni
imati razloga da sutradan idu par stotina metara od osmatračnice da vide
tragove koje smo ostavili.
