Gdje 'no sinoć sunce zalazaše,
tu mi Meho s majkom večeraše,
suha hljeba i nobe šećera.
Meho jede, majka mu ne jede.
„Što ne jedeš, moja stara majko?“
„Ja sam jela jada i čemera,
što imade sve djevojci dade!“
„A šta sam joj mila majko dao?
Dvije dibe, četiri kadife,
i dva fesa, oba nakićena,
dvije ogre zlatnijeh dukata!“
Oblaci su protutnjali, zora se ubrzano presvlačila u jutarnju odjeću, postajalo je izvjesno da vatra neće trebati, sem nama da se prisušimo. Tako sam brzo zaboravio na ono što nas je snašlo u skloništu, ovo mi se sad, čak, doimalo i romantičnim.
Pripisah ovo ratu, ali i pogledah u nebo:
- Sigurno nećemo ni ići u Borač.
- Ne znaš ti, sine, još, šta je rat! – Alija me odmah prekorio.
Najbolje da šutim, pomislih, i pružih ruke da i sam osjetim vatru koja se počela širiti, razmišljajući o zadnjoj smjeni straže, iako sam vjerovao da su se oni uspjeli skloniti.
Razmišljao sam i o onima u skloništu, možda je i ono prokislo. Pomislio sam da je to razlog pa je Sejo izašao.
- Šta je s vama? – pitao nas je, očito nenaspavan.
- Ne pitaj. Najebali smo – Alija mu odgovori.
- Ja sam bio na straži od jedan do tri. Taman počela rositi, u sekundi utekoh pljusku. Svejedno, bubrezi me jebu, ne znam kako ću u Borač... Hajdete, prilezite još malo, ima u vrhu mjesta.
- Neka, nemamo rajšta. Razbudili smo se, a sad će svakako i ostali ustajati.
- Ja moram.
Na Mufu sam vidio da bi rado pošao za Sejom, ali nikako nije želio nas ostaviti. A već je bilo i puno prijatnije, nimalo hladno, pa smo počeli pričati, prisjećati se nekih ranijih događaja. Dočekali smo tako Ahma Pekasa i Rašida Čorba...
Jedino sam ja, kada su već i horozi počeli pozdravljati zoru koja ih je davno prevarila, osjetio blagu mrzovolju. U dnu mantila sam primijetio malu, jedva primjetnu rupu, nastalu zbog pucketanja jelovine.
Mufo je znao da sam se bio skoro „zaljubio“ u mantil, ipak me prekorio:
- Šta ga gledaš, nisi ga skupo platio. Čim ga podereš, idemo u istu robnu kuću. Takvih više nema, ali ima sličnih.
Ahmo se raspitivao za sat, napominjući da treba buditi Latifa. Mi smo ga ustavljali, s obzirom da vatra još nije bila spremna za lonac.
Nije ni bilo potrebe, Latif se sam probudio. Više je galamio na Ahma što ga nije po dogovoru budio nego što je bio voljan nama zahvaliti što smo mu pripremili vatru.
- Hajdemo, sklanjajte se. Moram kuhati krompir – skoro je zagalamio.
- Krompir?
- Jah! Šta biste vi!? Šta imamo? Sira i krompira. Nemamo ni čaj odakle napraviti. Mlijeka nam sinoć malo donijeli. To nek stoji djeci. I, ko zna ko će doć' iz Trošnja...
Dok je on sipao vodu u lonac mi smo počeli nagađati ko bi se novi mogao danas pojaviti. Ja sam bio uvjeren u Kemurine, ostali nisu htjeli biti direktni. Tražili su nit koja bi spojila njihove želje s realnošću.
Odlaskom jutra, dolaskom dana, postajali smo glasniji. Ubrzali smo i buđenje ostalih. Dan je mogao početi normalno, pošto smo mi održali vatru, tako da će krompir biti skuhan na vrijeme. Kako hljeba nismo imali, u suprotnom bi u Borač morali gladni.
Možda bi Latif metnuo i drugi lonac krompira, da nas sve ne iznenadi kurir koji je donio vijest da za pola sata trebamo biti spremni, i ispred Komande.
Kao da tek postajemo svjesni zadatka. Latif, najozbiljnije. Odmah se dao na prebrojavanje i razvrstavanje krompira, dok je Remzu poslao po kantu sa sirom.
Ubrzo je bio spreman za podjelu:
- Svako će dobiti kašiku sira, i po dva veća i jedan manji krompir. Tolko nas može zapasti.
Da li je pregonio u pedantnosti i preizraženom poštenju, sad je bilo nebitno. Nije nam se žurilo. Za pojesti doručak, više će nam nedostajati raspoloženja nego vremena.
Jazuk je bio krompir i guliti. Samo ih poloviti, malo hladiti dodavajući grumenčić sira, i uzalud se pitati da li se sve moglo i bolje organizovati. Znali smo da će nam tokom puta glad prituživati, sad pred polazak teže smo podnosili - razočarenje!
sijena su ostala ne sadjevena
