Kaži, Namko, od kud si,
molim te ne prkosi,
drhtao sam kao prut
kad si sinoć dva-tri put'
niz moj sokak bježala u mrak.
Amana, niz sokak bježala u mrak.
Ja sam cura Mostarka,
imam sedam momaka,
jest', tako mi zdravlja mog
sve bih dala za jednog,
za Aliju sevdaliju.
Aman, Aliju sevdaliju.
Sinoć kiša sipila,
ja u dućan hitila,
da kupujem darove
za svekra i zaove,
za Aliju tutunkutiju.
Aman, Aliju sevdaliju.
Zalud, Namko, darove
kupuješ za svatove,
zlatan prsten Aliji,
lijepom sevdaliji.
Aliji, sevdaliji.
Aman, Aliji sevdaliji.
Aljo gleda Minkicu,
u majke jedinicu,
sve komšije pričaju
da ga sa njom viđaju,
s Minkicom jedinicom.
Aman, Minkicom jedinicom.
Kupio je dorata,
i azgina alata,
da ukrade Minkicu,
u majke jedinicu.
Minkicu, jedinicu.
Aman, Minkicu jedinicu.
Kako su Durići ostali zajedno, tako su učinili i Pekasi. Sem toga, ni jedni ni drugi nisu bili raspoloženi gubiti još vremena, šetnjom do izvora.
Ja sam samo sačekao da vidim kamo su se uputili. Vjerovao sam kako nama odgovara što je njihov izbor bio „uz šumu“, što sam odmah otkrio svojim partnerima za večeras.
- Mi ćemo tamo, preko livade. Kad sam bio u Komandi, pit'o sam neke, misle da tamo ima najviše mjesta. A i najbliže nam je kad se vraćamo s vode.
Vjerovali su mi, a i ja sam, da ćemo se lahko snaći. Zato nismo ni žurili, a sve prisutnija noć to nije ni dozvoljavala. Sem toga, nismo bili ni jedini koji sad idemo na vodu, ili s nje.
Ni česma nas nije požurivala. Mlaz nije previše jak, ne klopoće, ne bije dosadno, sasvim tiho i normalno teče. Ko ne zna šta je lijepa pjesma šumskog izvora, neka dođe ovdje i čuje je. Razumljiva je, svakom ko je želi čuti.
To je razlog da sam najprije malo sjeo kraj izvora. Vjerujem kako ćemo još dosta puta dolaziti ovdje, ali nisam siguran da će to biti u ovo doba, u tihi suton. Danom se ova pjesma ne čuje, u gluho doba je možda malo preglasna i dosadna, a sad je baš za uživanje.
Izabrali smo i najbolju udaljenost, dvadesetak metara. Odatle se svaki trenutak kad neko toči čuturicu ili kanister doživljava kao redovni, savršeni i najljepši dio ove prirodne kompozicije. Malo, ili malo više tišine, a onda takt koji predstavlja punjenje čepa, godi svakom uhu koje ima sluha za ljepote prirode.
Da nama toga ne manjka ubrzo ćemo potvrditi. Natočili smo jednu od čuturica, a onda se svi iz nje napili. Poslije čega je Aljo nekoliko puta uzdahnuo, prirodno, jednako i dižući pogled prema nebu.
- Šta je, Aljo? – pitah tiho, kako bih se samo uklopio u melodiju, čiji smo sad i mi dio.
- Eh! Fino jedosmo, fine se i slatke vode napismo! Još da je samo cigar duhana.
Ustah i priđoh sasvim česmi. Koliko god i dalje uživah u njenoj miloj melodiji, toliko mi bi teško što ona jedino može dopirati do Aljovih ušiju, ne i duše.
- Moram pišati – rekoh, i sam uzdišući dok prolazih kraj njih, skrivajući da mi to organizam baš toliko ne zahtijeva.
Otišao sam dalje nego je bilo potrebno. Da se ne čuje da sam lagao, a već gusti mrak će mi samo pomoći da ono što sam smislio izgleda još bolje, odnosno da se nadoveže na ugođaj koji će se poslije ovoga još povećati, možda ostati i za nezaborav.
- Koju ćeš ruku? – mirno sam se, u povratku, obratio Aliji.
- Šta mi to daješ?
- Biraj slobodno, neću se predomisliti. Valjda će mi Mufo halaliti, ali vidim kol'ko ti je prahnula!!!
Ne samo da je on shvatio, već i Zaim, s onim istim uzdahom se trznuvši.
- Ti ne moraš birati, svejedno je. U obje ruke je po cigara!
- Odakle ti? – razumio sam da je Zaim ovo pitao reda radi, odnosno od uzbuđenja, to je ono što ga je najmanje zanimalo.
- To se ne pita, ali ću vam reći. Da sad možete i na šta drugo misliti, lahko biste se sjetili. S Igmana! Ja ne pušim, čuv'o sam ih za Mufa, ali...
Slijede povratci od uzbuđenja, i zahvaljivanja. Koliko su bila iskrena, toliko su i meni draga. Počinjemo i uživati. Oni cigarete obrću u rukama, da im to uživanje duže traje. Ja sam uživao u njihovom uživanju.
I u ushićenju koje su pokazali gaseći ih, kada su već dogorjele do pola.
- Kako će, samo, leći ujutro, poslije doručka – Zaim je rekao, a Alija, sigurno, isto mislio.
Još nekoliko minuta ćemo tu ostati, koliko im treba da se povrate od iznenadnih uzbuđenja. A meni, da se zapitam koliko bismo mogli ukupno ostati na Grepku. Ovaj put iz drugog razloga, koliko bih cigareta mogao, ipak, donijeti Mufu.
cigarete su u ratu značile mnogo
