III - 39 / Budućnost zavisi od sadašnjosti

Kod ovako divne noći,
zar ja moram spavati,
i ovako divnog društva
zar se moram rastati?
 
Lijepi mjesec svoje zrake
na sve strane rasuo.
Zar se moje šeboj cvijeće
po prozoru razmeće?
 
Zora sviće, dan se bijeli,
pjesma naša jenjava.
Idem tebi, draga moja,
prepun želja iznova!

 

             Noć je stisla, no oči su navikle i vidim onog ispred sebe. Što je i dovoljno.

Još uvijek je i put dobar, širok, osjetim da me konj sigurno prati, ipak osjećam prisustvo određene nervoze. Nešto sam dočuo, ali mi je još uvijek puno toga nejasno, rekao da bih kako sam i dalje sumnjičav zbog odluke da krenemo u vrijeme kad je noć pri kraju. Niko se drugi nije usprotivio pa je i moje da šutim.

Nekoliko okretaja prema konju me dodatno čini nervoznim, nisam stručnjak ali se ne mogu oteti dojmu da je u Kolakovićima ipak nedovoljno dobro podešen moj tovar. Iako se Lijevo Krilo snalazi na ovom putu, topot njegovih kopita djeluje sigurno, konture tereta kako ih ja vidim naginju na jednu stranu. Kako se to stručno zove, kao da teret kriva na lijevu stranu.

Nervozan sam ali ne brinem mnogo. Tu je desetak onih koji nemaju noćas uzde, i koji bi trebali brinuti umjesto nas. Znači mi i što su to sve oni koje odlično poznajem, osim Durića tu su i Fadil i Nail, te Velija Barlov, kao i Kemura.

III -38 / Novi problemi

 

Nit'ja spavam, nit' ja dr'jemam,
nit' ja sna imam,
već po vazdan kraj pendžera
suze proljevam.
 
Kud god koja ptica leti,
ja je oplačem,
kud god koji putnik prođe,
ja ga upitam:
                                                         19/20. avgust 1993.
„Oj, putniče, namjerniče,
vidje l' dragog mog?“
„Sve da sam ga i vidio,
ja ga ne poznam!“
 
„Moje zlato poznajito,
lahko poznati,
na njemu je dug'-dolama
duga do zemlje.
Okićena, pozlaćena
zlatom žeženim;
Crna oka, mrka brka,
stasa visoka!“

 

         Nije bilo vremena da ih detaljno upoznam sa svime što je ispunilo moj boravak u Dragomilićima. A ni potrebe, u šta su toliko sumnjali pokazalo se mogućim, jedini smo sebi priuštili kvalitetan obrok.

Eventualne primjedbe da sam se ogriješio prema nani tako će ipak zadržali u sebi. Nešto ću i ja, još neko vrijeme. Koliko mogu reći da sebe poznavah ranije sam volio razmišljati o svojim postupcima, sada ipak kao da odluke uglavnom donosim spontano.

Kada smo na Igmanu dobili po kutiju cigareta, nijet je bio jasan, logičan. Mislio sam i da ništa neće moći poremetiti moju riješenost da na taj način obilježim svoj ponovni susret s Mufom. Ipak je razdvajanje podno Dragomilića proizvelo neka jaka prijateljstva, ta kutija cigareta ih je učvršćivala.

Nemam dileme da li će mi Mufo zamjeriti zbog toga, no ja sam sam sebi predbacivao. Trebao sam sačuvati barem dvije, tako bi i nemar oko lanč-paketa nestao u par minuta, kroz dimove tih cigareta.

III - 35 / Nije ni planirano

Kona je konu pitala:
„Koliko si vjera mijenjala,
koliko mom'ka varala?“
„Devet sam vjera mijenjala,
devet momaka varala!“
 
Prvo mi momče Stambolče,
stambolski kalem pisaše;
Drugo mi momče Pazarče,
pazarski hata jahaše;
 
Treće mi momče Prijepoljče,
pr'jepoljski vino pijaše;
Četvrto momče Akovče,
akovski govor zboraše;
Peto mi momče Pribojče,
mestve kaloše nosaše...“

 

         Sve vrijeme sam bio na začelju kolone, tako i van mnogih informacija. Okrenuli smo se, sada sam blizu čela, nakon što smo propustili one koji nas vode, ali ću s prikupljanjem više informacija još pričekati.

Dan je prilično odmakao, ipak propuštajući oveću grupu boraca ostajem zbunjen što prepoznajem tek par njih. Među kojima Majora nema.

Počinje mi i samome ponešto bivati jasnije. Sada sam uvjeren da ovo nije ni mogla biti zamisao Majora, poslije će nam se priznati kako se radilo o nesporazumu. Major je odmah bio dao naredbu da se smjestimo u Kolakoviće, selo koje smo prošli i kamo se sada vraćamo. Tačnije, nije ni planirano da Bistrici idemo prije predvečerja, u pitanju je Majorova pretpostavka da su, s Jahorine ili s Treskavice, uočeni određeni pokreti, naši ili kamiona koji su dopremali sredstva, procijenio je kako bi rejon Grepka, odnosno Dragomilića mogao biti jače granatiran te je odlučio da nas skloni. Ali izvjesno je da ga oni koji nas vode nisu u potpunosti razumjeli.

Nesporazum je otklonjen, ostaje mi još nejasno ko su sve ljudi koji nas vode, kako su uopšte mogli krivo razumjeti poruku. Neću se nazor raspitivati, s obzirom da ja svoju glavnu brigu još uvijek vodim za uzdu.

Ko god da je na čelu, njegovo je da se pobrine i da se razmjestimo u selu. Selo nije malo, ali nije ni toliko da se stotinu konja može tek tako otovariti, primiriti, skloniti. Dok se natiskujemo na ulazu, neki su već krenuli u razgledanje, traženje pogodnijih, zaklonitijih dijelova sela, logično počevši od štala.

Ako nisam zadovoljan što mi je dato da vodim konja s ponajtežim teretom, dočekah i jednu prednost toga. Prva grupa koja je pozvana da se skloni s ceste, upusti u selo, njegov gornji, sklonitiji dio, ona je koja je oslovljena kao „s teškim teretima“. Bilo mi je svejedno, samo nek sam blizu svog konja, Mufu još bliže.

Ubrzo nakon što sam propratio otovaranje moga konja, novo zadovoljstvo. Tu je i Mufo, i ti topovi, za koje će se brzo pročuti kako nose ime „Crni gromovi“, iako nevelike građe i kalibra, ubrajani su u ovu, posebnu grupu.

Sav posao je uskoro i dodatno ubrzan, s obzirom da su se Majorove sumnje pokazale opravdanim. Četnička artiljerija je počela djelovati gore, na prilazima Grepku.

Što je značilo nekoliko stvari, želju za boljim upoznavanjem sela ostavit ću za neki drugi put, ukoliko ga bude, no imat ću dovoljno vremena da se ispričam s Mufom. Društvo nam pravi Alija Čorbo, koji je to radio i na Trebovoj, a i jedan je od onih koji smo prethodnih desetak dana proveli na Grepku.

Smjestili, zavalili smo se podno jedne od štala. Ne može se reći kako smo dobro zaklonjeni, drvena štala s desne i nevelika grudina s lijeve strane. Doduše, radilo se o sazreloj kravljoj balegi, nije smrdilo toliko, od gelera može i sačuvati, tako nam nije u mislima tražiti nešto bolje. Sumnjamo i da bismo našli, a osim toga strahove smo potisnuli, ovdje osjećamo mir koji trebamo. Vrijeme je da se fino ispričamo.

-          Jebem ti sudbinu – Mufo je još uvijek pod najnesređenijim dojmovima, jer s radošću našeg susreta miješao je ranije utiske, pa je i logičnim uzeo da on prvi krene s pričom – mora biti neki belaj, čim sam ja poš'o.

-          Tako ti je i sa mnom – ja se odmah ubacujem, dok on krupnja svoje uzdisaje – a beli nije i s drugima, nego niko ne priča. Sjećam se kako je Lato Kršo prič'o za onu jednu turu civila. Znaš da je jadio k'o ubodenik. Tek mogu misliti kako je tad baš bilo. Vidiš, i meni se uvijek čini da sam baksuz, dok ne pređem. Onda, kako 'no ti kažeš, sve dočeka da se zove juče.

-          Kad će to juče!? Prvo sam najeb'o s ovom ragom od kobiletine, ja je htio ostaviti, niko da se vrati da mi pomogne. Sreća pa vi naiđoste, ja ne znam šta bi bilo. Žao je meni kobile, čovjek mi je na povjerenje dao, nju ja ne mogu ostaviti. A jebe mi se za top, ne treba meni samome. Organizacija je katastrofa. Neko se pravi blesav. Pravi blesav, a bezobrazan je sto-posto! Prvo mi ne vjeruju, tamo, da ja nikad konja vodio nisam, da ne znam s njima. Da treba neko vičan uvijek da je tu, blizu. Ovo su stvari koje se dešavaju, nije ovo voditi prazna konja, ili dvije vreće brašna fino natovarene. Šta ću kad ne znam! Da znam, otovario bih ja nju čim se niko nije obazirao na moje dozivanje. Osim toga, nije džabe stari narod govorio da čovjek ni u halu ne treba sam da ide.

-          Ko, reče, da ti je uvalio ovu kobilu?

-          Neki Feto Hajdarević, ne znaš ti njega. Alija ga zna, jest malo i on potvrd insan, ali nije ni do njega. Ja sam Fehimu Glibu se obratio, on mi reče da je mirna, da nije ćuptelija, ali je islužena. I Feto je to govorio, nije ona za teška tereta. Zato sam je i uzeo, kontam razumniji su oni koji se pitaju, vidjet će i oni u kakvu je stanju, dat će mi brašno. Hem ja ne znam, hem ona ne može. Jebe se nekome za konje, gledaju koga će od ljudi da zavale, nasamare. Ne daju ni da se priča s njima. A i tamo, ništa organizovano, smišljeno. Ne benda te niko ni pet posto, par ljudi se o svemu pitaju. Ostalima je da ćute, i čame. Sjedi, šuti i... gladuj i grickaj travu.

-          Mislim da su zadužili nama lanč pakete. Možda su i za vas, valjda je neko znao. Ako nisu, podijelićemo.

-          Halal ti, mada ne vjerujem. Mi smo dobili. Dva. Jedan mi je još u torbi, daću ja tebi. Ondje nema ništa da valja, samo onaj kikiriki ili sir, šta se potrefi. Ali, i to je samo da više nadražiš crijeva. Bolje je, samo ću to i uzeti, oni „mišji otrovi“, ne znam ni šta je al' sam ga tako ja nazv'o. Grickaš po jedan, makar se zabaviš pola sata.

-          Ima i ono glavno jelo, sve zavisi šta se potrefi.

-          E, moja budalo. Beli to Grepčani nisu prebrali! Kol'ko ima onih brojeva, petn'es' mislim, samo dva valjaju. Čim paket dođe, njihovi to magacineri razvale, povade te što valja, ostave po neki k'o fol, a to već ovi naši, što su bliže, između sebe. Eto, kod nas je svaki treći bio šestica, ne da se jesti. Raja je to i bacala.

-          Vjerovatno, oni koji imaju punije bisage, ponijeli iz koliba.

-          Nisam ja ništa ponio, pa...

-          Ja sam jednom dobio osmicu, pravo je ukusna. Drugo je bila jedanaeska, ja je mahsuz uz'o. Šta znam, mogla se žvakati.

-          Jedino ta osmica valja. I kec. Vidjećeš kad stanu dijeliti... ako budu dijelili, koliko će takvih biti.

-          Nemoj zajebavati, ni jedanaeska nije loša.

-          Jeb... nemoj me teglit' za jezik. Imaju nekol'ka iz kojih se more nešta prebrati. Samo, meni je krivo što nas neko pravi budalama! Taman i da mi dođe najbolji, ja ga ne mogu jesti kad znam da drugi pored mene broji moje zalogaje. Lakše mu nego da povraća.

-          Sve i ako je tako kako kažeš, onda ih se ne isplati ni tegliti. Sačekat ćemo još malo, kasnije kako god bude, sve na kamaru, skupa ćemo... što se mogne pojesti.

-          Mah... nemoj samo o hrani pričati!

-          Pričali ne pričali, gladnom je teško zaspati, a san je gori od gladi. Pričat ću ti poslije... Nego, razumijem za onaj šareni torbak iz Vrbnice, nisi im'o drugo šta ponijeti, ali ko te navrati da uzmeš te crvene čizme?

-          Šta ću? Ne mogu bos. Da si vidio moju radost kad su mi našli broj.

-          Imali ste vremena da tražite po broju? – brecnuh ga, a zanimao me taj dio priče.

-          I sam znaš da sam bukvalno ostao bez obuće, krenuo sam po pušku ali s nadom da bih se ovdje mogao i obuti. Jednako sam obradovan informacijom da je stiglo nešto čizama. Ja sam odmah dograbio se Juka Ožegovića, i zamolio ga, baš ljudski, jaranski bratski „Juko, brate rođeni, prve koje nađeš, ukoliko ih uopšte ima, a da su broj 46, obavezno ih meni ostavi“. Dugo ću u ušima nositi to Jukovo dozivanje „Evo ih, Mufa!“ Pri tome nismo gubili vrijeme da mi ih ručno preda, nego ih je bacio preko mase a ja sam ih hvatao golmanskom paradom.

-          Mogu zamisliti. Šteta, jedino, što si i tako bos. Sluš'o sam na Grepku, od stotinu se jedne nađu da izdrže mjesec.

-          Jebe mi se. Izdrže, kol'ko izdrže. Kad ostanem opet bos, samo se zavalim u kolibu.

-          Čija ti je ta druga puška?

-          Moja. Obje su moje. Radi puške sam i poš'o. Stiglo sto, nas ne bi toliko. Pitaju, ima l' ko da hoće dvije ponijeti. Prvi sam se javio!

-          Nisu ti rekli da ja već imam.

-          Jesu. Nije to zbog toga. Znam ja kakvih sve budala ima. Ne bi me čudilo, čim dođemo da se nađe neki seronja da kaže „Daj automat, treba diverzantima, ti možeš i s lovarom“. Evo im ga na! Evo im jedna, halalosum, nek rade s njom što hoće, al' drugu ni 'bogu-ocu' ne dam!

-          Vidim, zadužili ste i te nekakve čudne, duguljaste bombe!?

-          Ovo i jeste bomba. A ne, onaj prcvoljak. Daj, samo, Bože, da ih ja što više ovakvih upotrijebim.

-          Zar da nas tol'ko napadaju tenkovima!?

-          Raspit'o sam se, more ovo i na pješadiju.

-          Eh, s takvim borcima mi moramo dobiti ovaj rat. Hranu u se neće, a oružja bi na sebe tovarili i viška...

 

 

crvena boja čizama, jedna od glupljih stvari u ratu

 

 

 

 

 

 

III - 33 / Čekam da se odgovori nametnu

Dockan pođoh zelenijem lugom,
sa đevojkom, nevjernijem drugom.
Vezah đoga za zelenu granu, 
a đevojku za desnicu ruku.

Pa ja zaspah u mirisnu travu.
Ispade mi sanak na uranak.
Al' mi nema đoga ni đevojke.

Ćerah traga do Novog Pazara, 
al' mi evo đoga na pazaru.
Prodaje ga lijepa đevojka, 
kupuje ga azgam udovica.

 

            Izgubio sam orijentaciju s vremenom, a ni u prostoru se ne snalazim najbolje. Ne znam dokle smo stigli, tek je zora svanula prije nego sam očekivao. Jedino dobro što donosi je činjenica da sad jasno vidim i Lijevo Krilo i teret na njemu, i oči konjske što mi govore da pretjerano brinem, da će on, i ja s njim, sve ovo idržati.

Ubrzo se zaustavljamo. S nevjericom prihvatam kako prve probleme ima neko drugi. I to Durići, od kojih ne vjerujem da ima iko vještiji u ovim poslovima, tek su pri svjetlosti jutra uvidjeli kako je gore ipak loše izbalansirano, traže način da poprave tovar.