Mada
s isprekidanim snovima, povremenim javljanjem crijeva, dugim borbama s mislima
koje prvi put nisu znale kuda sve lete, ipak bez većih problema dočekujemo
buđenja i ostalih. Pri čemu nismo presretali zoru.
Kao
da smo svi čekali da to uradi neko drugi. Svi smo bili spremni čuti bilo koga
da zove pokret, i da pritom niko ne bi pitao kuda!?
To
se nije desilo. Niko nije bio toliko pametan. Niko nije imao ideju, svi smo
samo šutjeli i čekali. Istina, s buđenjem jutra su se mogla čuti prva
šaputanja. Ali, samo unutar grupica. Najviše ih se odnosilo na dogovor šta
doručkovati. Zato od mene i Mufa šaputanja nisu ni dolazila. Držali smo da
svaki za se, upitamo se da li i gdje sada Džemo i ostali uopšte razmišljaju o
nama. Kad bi znali da je tako, još jednom bismo im oprostili!
Kao
zamjenu, nas smo dvojica upornije ćutali, i upornije čekali. Bez doručka, ali
sa starim i novim razmišljanjima. Stižem tako, bježeći od misli na Džema i
njegovu grupu a pomišljajući na Glibovu, zaključiti kako je njihovo odvajanje
bilo za njih vjerovatno kobno, ali možda pomogne nama. Možda bi četnici sinoć
bili dolje pritajeniji, mi nedovoljno oprezni...
Tek
povremeno bi nam pogledi odlutali do Faruka. Bilo je osjećaja i krivice, noćas
sam dva puta Mufu davao po malo vode. Ali je kod Mufa bilo i želje da mu makar
pogledom krade onih nekoliko kapi rakije što je još imao. Znam da bi mu to
zamijenilo i doručak i ručak...
Prilika
je bilo. Faruk je bio poznat kao velika spavalica, iako se ovih dana morao
često buditi. Jutros će, kao i uvijek, ležati sve dok neko ne najavi pokret. A
doručkovati će negdje u hodu.
Latif
je bio drugih navika. Čim bi progledao, obavezno bi zagledavao u ruksak. Ni
jutros nije imao razlog da mijenja naviku.
S
tim da nije bio ni bezosjećajan. Primijetio je nekoliko naših zalutalih
pogleda, koji su zastajali na njemu.
-
Što vi ne jedete? – pitao je, čim je završio sa,
i svojim, očito, skromnim doručkom.
-
Nismo gladni – prvo slagah, pa odmah osjetih
potrebu za istinom – zapravo, pojeli smo što smo ponijeli. Odnosno, zajebali su
nas Džemo i ostali. Kad smo pošli, podijelili smo se, zato što ja nosim duple
stvari. Ja sam nosio samo ono kuhano meso, a oni hljeb i sve ostalo. Nije nam
bilo ni na kraj pameti...
-
Od kako su oni otišli, vi niste hljeba okusili!?
– prekide me prijekorno i skoro ne vjerujući.
-
Jok. Šta ćemo, kad nisam znao hranu podijeliti!
-
Dobro to, ali zašto ste šutjeli? I ja sam ost'o
bez hljeba, i mene je Atif zajeb'o, ali sam ja odmah isk'o. Nema tu, stari moj,
stida. Ako smo zajedno. A ima ih koji su ponijeli i po čitav hljeb!
-
Vjerujem, Laci, al' vidiš kako je pošlo. Ko je
nama kriv što nismo razmišljali.
-
Zajebi ti to. Hajde ti sa mnom, sad ćemo mi naći
negdje da vi doručkujete.
On
je već stajao, i pogledom pretraživao da li ima još neko na nogama. Iako je
bilo očito da ne vidi nikoga, ustao sam i stao pored njega. Upravo tada,
dvadesetak metara ispod ugledasmo Sabita. Laci ga zovnu glasno, ne mareći kako
to ko može shvatiti, posebno oni poput Faruka, a jutros ih je baš bilo.
-
Šta je bilo? – Sabit se u nekoliko koraka,
zadihan i očito zbunjen, stvori ispred nas.
-
Nije ništa strašno – Laci je odgovarao – samo,
ovi ljudi nemaju hljeba.
-
Koji ljudi? – s određenim olakšanjem Sabit upita,
mada i odmah shvati, vidjevši naše oborene poglede – a, kako?
-
Čuj, kako. Kad smo krenuli, a njihov hljeb bio
kod Džema. Otad oni nisu hljeba okusili.
-
Ne znam što to meni govorite – još zbunjen, ali
sad i predat razmišljanju, tražio je Sabit sekundu više da dođe do odgovora
koji će nas zadovoljiti – ko je još s vama, jeste li tražili?
-
Ja bih im dao, ali je i moj hljeb odnio Atif.
Meni je Emin dao. Imam ja još mrvu u rancu, daću im ja to, ali šta ćemo za
dalje. Mora biti da još neko ima.
-
I meni je ostao samo mali komad – javi se i
Faruk, ne izlazeći ispod ćebeta.
-
Jest, Emin je ponio puno hljeba... Ni ja, Boga
mi, nemam, još samo malo. Nego, nek pođe jedan sa mnom, da vidimo s Eminom. Ako
on ne bude im'o, ja, Boga mi, ne znam ko bi drugi mog'o imati – Sabit je vrtio
glavom, pokazujući sumnju, ali i da mu ništa drugo ne pada na um.
Znao
sam da je meni ići za njim. Nije mi to bilo drago. Bio sam postiđen. Ne samo
zato što idem nekome ko će mi sad dati hljeba, već još više što do sada ćutasmo
o tome.
Kad
smo došli do Emina, požalih što i dalje nismo ćutali. Iako se radilo o mirnom i
nadasve poštenom mladiću, nije bio oduševljen kad je čuo zbog čega smo došli. I
sam se počeo pravdati da je imao, ali i da je već sve podijelio.
Htio
sam se odmah okrenuti i poći nazad, ali me u tome spriječilo samo to što nam se
u međuvremenu pridružio i Bonzo:
-
Ja mislim da znam ko bi treb'o imati hljeba.
Pohara!
Kada
smo prešli do mjesta gdje su bili Pohara i Amir, ja sam zatvorio oči dok im je
Sabit objašnjavao razloge našeg dolaska. Držao sam ih zatvorenim četiri-pet
sekundi, sve dok me nije postalo strah držati duže. Viđenim, izrazom Poharinog
lica dok je slušao Sabita, nisam mogao biti zadovoljan. Zavirio sam u njegove
misli, a one su me vraćale nazad. Zbog Lacija, Sabita i Bonza, a u prvom redu
zbog Mufa, odlučih istrpiti ma kako se završilo.
-
Šta je s njima bilo – Pohara je slijedio svoje
misli - nije mi jasno kako su neki
zamislili ovaj put. Ne mogu ja nositi za deset ljudi. Sad, svi su znali da ću
ja ponijeti, pa oni namjerno nisu htjeli.
-
Nemoj tako – sad se i Sabit malo ljutnuo – lijepo smo te došli
pitati, ako imaš. Nisu oni krivi, nosili su zajedno hranu. Kako su oni znali da
će se ovi odvojiti.
-
A kako sam ja mogao znati da ljudi nemaju
hljeba!? Imali su usta. Trebali su odmah tražiti, reći „tako je i tako“. Radije
bih njima dao, nego ovim našim lihomudanima – dok je ovo govorio, već je
rastvorio ruksak, i mahnuo cijelim trećakom
– evo, sebi ostavljam manje. To su njih dvojica, on i njegov brat! Neka
razvuku, ko zna kad ćemo odavde. Nisam ja njima govorio... Ja ću s njima i
zadnji zalogaj podijeliti, mene su drugi naljutili. Evo im i jedna vješalica
mesa. Od mene je dosta. Daj, sad, vidi, imaju i oni tvoji rođaci Amir i Asim, i
u njih su puni rančevi. Uzmi i od njih nešta. Ako ne dadnu, nek se opet meni
jave.
Opet
nisam siguran da sam Poharu do kraja upoznao, osim što sam siguran da je vrlo
iskren. Kao što je ovim riješio naš problem. Skoro svi koji su još bili tu
počeli su s razvezivanjem ruksaka. Ako bih uzeo sve što će ponuditi, imali bi
bar pet puta više nego bilo koji od njih. Niti nam je potrebno, niti bih toliko
mogao nositi.
Ipak,
zadovoljavam se s Fudovom ponudom:
-
Hodi, rođak, tebi i tvom burazeru svaka čast! Evo
vam moj ranac, uzmi sve što hoćeš!
Zadovoljio
sam se s teglom kajmaka i meda. Med je hranjiviji, a kajmaka sam poželio. Kanio
sam vratiti Pohari vješalicu, što bih pravdao time da nam je mesa preko glave.
Nisam
to učinio, znam da bih ga uvrijedio.
