Jaranine, deli
Huseine,
što ne dođeš, al
sokakom prođeš,
ko što si mi nekad
prolazio?
Da ti vidim crne oči
tvoje,
da ih vezem na đerđefu
mome.
Da ih nosim u srdašcu
svome,
dok mi kuca u kostima
duša!
Put se mijenja, nije više tvrd i pogodan. To i
jeste razlog što nas Ismet ubrzo „skida“ s njega.
Nimalo prijatno. Hođa brinom je vrlo naporna. Za
ovaj sam put svjesno se odlučio za „oficirke“, čizme bez pertli. Nisam računao
s ovom brinom. Čizme mi sve jače počinju „usijecati“ gležnjeve na nogama.
Ali, izdržat mi je. U roku od nekih pola sata,
tri ćemo, jedan za drugim, vidjeti jaka razloga za to. Dva na samom putu, jedan
malo niže. Divlja svinja, srna i konj. Oni se nisu kretali brinom. Od srne su
još ostale samo kosti, konj je u završnoj fazi raspadanja, a divlje svinje nije
bilo kada je Ismet prolazio s Nevesinjcima. Osim što su sada lešine, nešto
drugo im je zajedničko. Sve troje nas opominju!
Iako, da se mi pitamo... Ja bih rizikovao,
pristao bih i prvi ići. Malo opreznije, polahko, s bismiletom. Ali po ravnom,
ovako postaje neizdrživo.
Tako neizdrživo da svako malo, u sebi psujem
Ismeta, pominjem mu i fameliju, ni dužnu ni krivu. Istovremeno psujem i ove što
su odmah iza njega, pitam se zašto mu ne sugerišu da se vratimo na put. Pa,
neku je noć Ismet proveo ovuda Nevesinjce s konjima, niko me ne može ubijediti
kako su i oni mogli ići brinom!
Osjećam da su mi gležnjevi potkrvavili, ali mi
pred oči izlaze i povratne slike onih leševa. Povremeno pogled bacam u
iščekivanju da se još neki pojavi. Bol je jaka, ali se kao privikoh. Prestao
sam psovati Ismeta, ali i dalje jedva čekam da se vratimo na put...
Skoro vrisnuh od sreće ugledavši jednu udolinu.
To mora biti ta o kojoj se već pola sata kolonom priča. Tu ćemo se zaustaviti,
doručkovati, odmoriti. Složiti prve utiske, javiti se u bazu.
Udolašak je bolji od moguće zamišljanog. Idealan,
taman za koliko nas je. Da se udobno smjestimo.
Prvi zadatak za jednu grupu. Ne znam da li je
Admir pravilno odlučio, znam da se Ekovi neće buniti. A i to nekakvo
obezbjeđivanje naših bokova biće da je samo njima kazna, obična formalnost, ja
vjerujem Ismetu da se četnici danom ovuda ni ne smiju kretati.
Najprije nam je doručkovati. Narezak, bezbeli.
One proteinske boce, od vrgnja i koječega, neka Zelengora upozna. Dok je pravih
konzervi, nismo ludi da gladujemo!
Ja i Šeks imamo poseban zadatak. Pomaže nam i
Sajo, tako ćemo brže postaviti prcovku.
Kompasom smo odredili sjever. Znamo koji kabal,
sem antene, ide u tom pravcu. Druga dva razvlačimo prema zapadu i istoku.
Uzbuđeni smo. Kao na filmu, s razlikom što ovo
nije gluma. Drhti mi ruka dok prihvatam slušalicu. Smirujem se, jer ih se
desetak već nadžidžalo oko nas, među njima i Ismet.
Uspio sam, i pozvati, i izgovoriti ono što mi je
Šeks napisao. Dobili smo odmah i odgovor, činilo mi se kako je uzbuđenje s
druge strane bilo približno našem.
Zbunilo me pitanje u vezi naše lokacije, ali smo
brzo skinuli koordinate. Mislim da ni ovi tamo nisu bili upoznati s tačnim vremenom
polaska, odnosno da se Šemso nije javljao prije nas.
I dok zaključujemo kratki razgovor, shvatam kako
su tamo očekivali da smo više odmakli. Nema veze, odljutiće se brzo. Ono smo
najteže prošli, u to nas i Ismet uvjerava. Uvjereni smo i mi, sljedeće smo
javljanje planirali s nekog nama poznatijeg mjesta.
Pakujemo stanicu, da smo spremni. Pauza će
potrajati još čitav sat, prilika da konačno malo porazgovaram sa Ismetom.
Saznajem jedan, biće sasvim nebitan detalj, ali
pokušavam odgonetnuti zbog čega ga pominje. To da je nekog rat zatekao u Foči,
na izdržavanju nekakve zatvorske kazne, sigurno nije ono čime se neko želi
pohvaliti. Ismet je iskren, nije bio tamo bez razloga, ali nije ni neko teško
djelo. Obična prevara, u vezi novca...
Meni se bitnim čini što on ovo ispriča. Ali mi se
ne da razmišljati o tome, povjerava nam se da bi najradije produžio s nama. Sve
do kraja. Zna on značaj toga našega zadatka, a osjeća i neku povezanost s nama
Fočacima. Žali što neće moći odgovoriti punom zovu sudbine, ne smije zbog svoje
Komande, ali će nastaviti s nama onoliko koliko smije. Od ovog udolaška je
Nevesinjce pratio još kilometar-dva, do mjesta gdje se naš put odvaja od
njihovog. S nama će malo dalje, provest će nas pokraj vrela Kaoca, i uvesti na
Morine.
Za sat krećemo kako bi na Kaocima bili prije
akšama, a preko Morina je najbolje noću. Do pola će s nama, kako bi se mogao
prije sabaha vratiti.
Šeks mu se zahvaljuje, ali ga i ne obavezuje. Ni
ovo nije morao, a pitanje je kako bismo se sami snašli.
Ali, Ismet Paćariz nije od onih koje je lahko
prelomiti oko onoga što je sam već odlučio. Kroz smijeh kazuje kako smo sada
ovdje zajedno, a sutradan oko ovih sati jedni ćemo biti na Zelengori a drugi u
Bjelimićima. Pri tome, dodaje da ovisno od situacije, možda s nama bude išao i
na kraj Morina. Ako se on i njegovi budu morali nazad i po danu vraćati, ne
trebamo se za njih brinuti. Njih šest će se bez ikakvih problema izvući.
Mene je kupio za čitav život. Niko koga jedva
poznavah dva dana, nije me tako zadivio. I viđen, i hrabar, i prijatan, i drag,
od onih je koje je čast poznavati.
Još nešto me kod njega izuzetno dojmi. I među
nama je oženjenih, ali većina nas nije. A i koji jesu, niti jedan nema troje
djece. Ismet Paćariz ima, od čega su dva sina, kako reče nije mu ni žao
poginuti.
Ne ističe samo sebe, hvali svih tridesetak momaka
iz svoga voda. Nekoliko momaka mu je već poginulo, pa iako u ovim krajevim skoro
da nema nekoga ko ne bi želio biti s njim, pažljiviji je u izboru. I od
postojećih boraca uzima prema zadatku, a na ovaj je poveo pet najodvažnijih.
Ne dodvorava nam se, samo govori istinu. A ona je
takva, naša je grupa s njegovom kadra uraditi i puno više nego se od nas
traži...
Počistili smo sav otpad, dobro ga pokrili lišćem.
Obrisali smo sve tragove, povukli obezbjeđenje. Ponovo formiramo kolonu.
Nastavljamo, sada još slobodnije.
I zadovoljnije, više ne idemo brinom. Zato su
ponovo Ismet i svi njegovi naprijed.
Sedmi je Šeks, osmi Salem, deveti Musa, slijede
Leha i Bećo, pa ja, Hamdo Kovač i Mirso Komar...
