Pošetala Adila na vodu,
za njom prist'o delija
na konju.
Za delijom Adilina
majka:
„Vrat' se nazad, delija na konju,
otišla je Adila na
vodu!
Luda mi je i nejaka mi
je,
hoće mi se d'jete
prepanuti!“
„Hajd' otalen Adilina
majko,
kako ti je luda i
nejaka?
Sinoć mi je na krilu
sjedila,
brojila mi puca niz
njedarca,
a ja njojzi po grlu
đerdane!“
Možda smo imali sreće što večera ne bi obimnija, ko zna da li bi iko od nas živ izašao iz sela. Ovako, ubrzo smo pristigli ostale. U stjenama povrh sela. Zatekli ih u jedinoj mogućoj dilemi, jer je do mraka bilo još oko sat vremena.
Nadamo
se da bi tada moglo prestati granatiranje, ili makar smanjiti. Kao i obično u
sličnim situacijama, krivce tražimo i među sobom. Oni koji su prvi krenuli, i
ovuda prošli, odnekle su primijećeni. Četnici su počeli tući selo, ali i cijeli
put. Ove stijene su dobar zaklon, a do sljedećih je prilično mnogo. Slično je i
dalje naprijed.
Ono
čemu se svi čudimo je da do sada još niko nije povrijeđen, bar dokle čije uši
mogu čuti. Samo za ovom stijenom nas je blizu stotinu, iako nas četnici ne vide
ne može se isključiti da nas neće svjesno tražiti. Još je i dobro dok su
uglavnom zaokupljeni selom iza.
U
nedostatku nečeg pametnijeg za razmišljati, tražim po karti da vidim je li selo
koje nestaje Gaj, ili su Mijanovići? Nije ni bitno, koje je god - prazno je.
Samo nek se četnici ne sjete, i brzo se opet prebace prema putu.
Raspitujem
se naprijed šta se čeka, a sam znam odgovor. Lijepo je čekati da granatiranje
stane, kada bi čovjek mogao biti siguran da će i dočekati.
Do
ušiju dolaze i one priče, koje su pitanja bez pravih odgovora. Lako je
zaključivati da nije dobro što nas je mnogo na jednome mjestu, ali ko bi sada i
kako određivao one koji trebaju prvi krenuti, ostaviti ove stijene.
Ne
učestvujem u takvim pričama, dajem se razmišljanjima, prisjećanjima. Prva mi
dolazi slika koju nisam gledao, pitam se je li ovo dionica koja je prošle
godine ovako granatirana, kada je išao konvoj civila, kada je poginuo brat
Latifa Kovačevića a ranjen naš Smajo Pekaz. Nema nikog ko bi mi htio odgovoriti
na takvo pitanje, misli mi se prebacuju na Mojkoviće, noć kada je pao Kremenac,
momenat kada sretosmo grupu boraca koja je nosila ranjenog Đuderiju, ranjenog
od granate i bez izgleda da preživi...
Bježim
od prisjećanja, vraćam se u sadašnje vrijeme. Govorim sebi, kako smo do sada
svi imali puno sreće. Granatirati nas se moglo dok smo bili bolja meta, posebno
kada smo bili u selu. Ako prihvatim da su viđeni oni koji su prvi izašli iz
sela, novo pitanje bez odgovora je zašto nije odmah granatirano i selo. Nego,
nakon što smo i mi izašli iz njega. Ne odgovaram sebi, samo zaključujem da su
četnici prvo htjeli biti sigurni da smo se svi povukli, pa tek onda odlučili
ubrzati nas, granatama. Sad znaju da smo duž puta, tako će i tući, pa ko od nas
bude imao koliko sreće.
Misli
mi se smiruju, slušam rasprave oko sebe. Puno je grupica, u svakoj neko ko
predlaže da se ide, više onih koji se protive. Tako, niko da krene.
Okrećem
se Pezu, da vidim razmišljamo li ponovo isto. To mi je važno, da nisam sam koji
shvata kako su nam šanse približno jednake, pošli ili ostali. Sve ostalo je,
samo - sudbina!
Ne
mogu a da se i ponovo ne prisjetim Mahira. Da je on sada ovdje... Ili, da ja
imam njegov išaret!
***
Ako
nemam išaret, imam sreće. Zato se odlučujem krenuti prvi od kako je počelo ovo
posljednje jako granatiranje. Do narednih je stijena oko dvjesta pedeset
metara, a najbolje i jeste u manjim grupama. Sead se ne obazire na nekolicinu
onih koji ga ustavljaju, a još nam se i Salja pridružuje.
Znam
da su za nama izvirivali svi koji su bili uz same stijene, a zavidjeli su i oni
koji nas nisu gledali. Kako smo nas trojica, s bismiletom potrčali, to su
četnički topovi umukli!
Dokopasmo
se drugih stijena, ali se i jače uvjerismo kako nisu sigurne kao prve. Posebno,
zato što smo znali da su, nedugo za nama, još neki krenuli. Međutim, bilo je
nešto drugo što nas je hrabrilo, put dalje je malo skrovitiji, a i boja akšama
se sve brže iscrtavala.
Predahnuli
smo do momenta kada nam se sljedeća četvorica skroz primakoše, i radi njih
trebamo što prije nastaviti kako bi i oni imali mjesta za dobar predah.
- Pezo,
samo idi za mnom – osmjehnuh se, prvi put kada zastah da uzmem daha, a
stavljajući jaranu ruku na rame – par puta sam ti već rek'o: mene je Allah
odabr'o...
- Umiri
jezik – Pezo me prekide – svi tako pričaše, a mnogih već nema.
- Da,
ali su živi koje je...
- Ne
znaš ti koga je Allah odabr'o; koliko ću ti puta reći da je najžalosnije što
neki ginu i na sredini, i na kraju rata!
- Eh,
kad smo već kod toga, vi bi se svi trebali radovati da ja što prije poginem!
- Kako!?
– sad on mene povuče za ruku, kao pokazujući da želi s mirom čuti moje
objašnjenje.
- Mahir
je čudan momak, i često mi je pred očima – glavom sam preturao kako da kažem
ono što mi je jezik izvuklo, a prećutim što sam obećao – slabo sam ga šta
razumio, puno mu i ne vjerujem, ali sad nešto mi dođe ono, ne razumih ga ja je
li i to klanjajući istihare, ili je nekako drukčije vidio, ili je on od nekoga
drugog čuo, tek reče da će se rat završiti kada pogine drugi šehid. Dakle, po
njemu nisu šehidi svi koji poginu u ratu, nego... Ne znam sad ja to prevesti,
ali nije ni važno. Važno je da je taj prvi „pravi“ šehid, razumije se - po
Mahirovom, pogin'o na samom početku, niko od nas ne zna ko je, samo Allah. Ja
sam nagađ'o da bi to mogo biti moj ahbab Avdo Đuderija, mada mogu biti i Azem,
Lika, Crni... Ili, recimo, Tufo Buza... Eh, ja sam razmišlj'o i o tom drugom,
odnosno o osobinama koje „pravi“ šehid mora da ima, i - nešto sam kont'o,
nekako sam mu ja najsličniji.
- Eh,
da ja znam da je to baš tako, i da si ti taj – Salja nas pogurnu, prekidajući
našu ne smislenu priču – ne bih se ja sekunde mislio, sad bih ja tebi prosvir'o
glavu!
Ni
Salja ni ja nismo svoje rekli s nekim velikim uvjerenjem, trošili smo i
potrošili vrijeme potrebno da skupimo novu hrabrost i snagu, i ponovo potrčimo.
***
Do
sljedećih stijena nismo pričali. Tu ćemo se ponovo odmoriti - akšam je već
sasvim blizu, a i naredne stijene su još dalje.
- Šta
je, ne sviđa ti se više da budeš onaj drugi šehid? – Salja me odmah bocnu.
- Ne
žuri mi se, što jest-jest. Mada, mi se i ne pitamo.
- E,
to je već to! Sad ću ti i reći zbog čega sam ja kren'o baš s vama dvojicom: Mrzi
me ići s onima što se stalno nešta bune, zapitkuju, zaboravljaju da je sve već
negdje zapisano, svakome - čim se rodi! I meni, ako je suđeno da noćas poginem
- poginuću.
- Još
jedan kandidat za drugog šehida – Pezo požuri da se i on ubaci – samo se vi
dogovorite, meni je svejedno, samo nek se ovo jednom završi. A što se mene
tiče, mogo bi ovaj rat i...
Zastade
u po rečenice. Iako smo znali šta namjerava reći, nećemo o tome više. Pala je
granata, do sada nama najbliža.
Začu
se i zapomaganje. Ili se nama samo tako učinilo. Možda je neko nekog dozivao,
da ga ovaj sačeka, ili nešto slično. Uglavnom, jednom se čulo i - više ništa.
Nećemo
se povraćati, ne valja. Ako je neko pogođen, nije se dugo patio. Niti mu je ko
mogao pomoći.
Možemo
se prestati šaliti. Ne znamo mi ko jeste a ko nije šehid, niti znamo ko će i
kada poginuti. Svakome je zapisano, čim se rodio... A nama - još nije vrijeme.
Zato odmah, i odvažno nastavljamo dalje.
Granate
nas prate. Još su dvije pale sasvim blizu, ali i dovoljno daleko da bismo se
ponovo vraćali na priču o drugom šehidu.
Samo
nam je dalje, naprijed. Mrak je pao, sad granate svakako utomah padaju. A
koliko smo upratili, uskoro ćemo biti i izvan područja koje su dosad gađali. A
ni Ledići, neko nam reče kod prvih stijena da su nam oni zborno mjesto, ne mogu
biti predaleko.
Čim
izađemo iz gađanog prostora, nećemo se prije zaustavljati. Gledao sam na karti,
sjećam se ovih stijena, krivine. Još tada sam skontao da je najbolje odbaciti
se malo lijevo, skroz obići Dejčiće. Ako četnici i budu nešto gore gađali,
prije će Dejčiće, nego Lediće - svoje selo.
