Idem kući, a već zora,
guče luče sa prozora:
Dobro jutro, moj delijo,
opet si mi uranio!
Evo idem iz kafane,
l'ječio sam srcu rane. 23.
i 24. februar 1994.
Još me želja tebi vuče,
za tobom mi srce puče.
Za poljubac jedan vreli,
dao bih ti život c'jeli.
A još kad bi pošla za me,
proš'o bih se i mehane!
Duga
zima, i neka je. Rano je počela, nek ne žuri s krajem. Nismo toliko željni rata
i ratovanja.
Što
nas je u jedinici tu smo. Funkcionišemo kao da smo puni. Logistika se potrudila
koliko je mogla, kad bezbjednost i operativa nemaju posla to je i bolje, a
dobro je što personal povremeno se zaposli.
Neka
se praksa pokušava postaviti, da oko petine ide na dopust ma koliko da nas je u
jedinici. Snijeg se smirio, slegao, može se i preko Radave i preko Pogorelice.
Prvi
put od kako postoji naša jedinica, za spiskove nije bilo gužve. Salja mi to
reče i stade navraćati da pitam Eka da mene umetne na spisak. Opirao sam se toj
ideji pozivajući se na još ono obraza što mi je ostalo, ali se iz duše
probijala želja da se vidim s rođenim bratom.
Sve
to se u glavi kuhljalo s tri ne baš davna događaja. Put u grahu, ne bi trebao
biti onaj redovni na Lopatu, to me jedino, sem duše, gonilo da pokušam. Jedan
drugi, stvarni put, onaj u Jablanicu je također vrlo svjež. A taj me je
sputavao, sigurno kako nisam jedini koji povremeno parča ponešto od rôđenih dva
dunuma obraza, ali sam dakako od onih koji dva prsta tog obraza uvijek čuvaju.
Kroz glavu mi prođe kako mi je za Jablanicu koristio onaj vanredni, put sa
Sajom u Dusinu. To prisjećanje bi propraćeno i žalom i radošću što se nije
desio nekad sad. Najmanje bih želio da Eko misli kako sam nešto onakvo,
suprotno ličnim principima, činio kako bi mi se to kasnije dvostruko vraćalo.
Ponosih
se na sebe što ni onda to uopšte ne pominjah. Kao što neću ni sada, kada ću samo
pitati da vidim rođenog brata.
***
Kuhljalo
se, kuhljalo. Ono što je jače, na kraju prevagne.
Pokajao
sam se odmah. Eko nas je saslušao, bez riječi dodavši Salju, a mene, s punim
pravom pitavši – gdje mi je obraz, kako me nije stid bilo i doći da pitam.
Kroz
glavu mi je proletjela krilatica, koju sam sam smislio, toliko puta već
upotrijebio, i po kojoj u sličnim situacijama odgovarah s „objašnjenjem“ da mi
je „obraz s kućom izgorio“. Proletjela, nisam je zaustavljao. Ako i jeste
istina da mi je, nama svima, s kućama nešto obraza izgorjelo, ponos je uvijek
tu.
Klimnuo
sam glavom, osmjehnuo se, i bez iskrenog zamjeranja izašao, bez zadržavanja vrativši
se kući.
Salja
je ostao sačekati da personalac obavi svoje, pri čemu je i sam nagovarao Eka da
popusti. Opravdanje, njegov rezon je bio to što svakako ima praznih mjesta, a
izgovor da će i njemu biti običnije ići s nekim u društvu, pošto neće odmah za
Sarajevo, jednu noć planira noćiti kod roditelja u Tarčinu.
***
Kada je ušao u kuću i rekao mi da me Eko zove nisam znao šta da mislim, kamoli radim. Jasno mi je da je Salja ispričao nešto što ja nisam.
Biće da je
pominjući tog jedinog mi rođenog brata dodao i da je početkom rata ranjen,
jasno mi je da je Eko odlučio da me doda na spisak, ali mi je još uvijek bilo
krivo. Krivo što sam pitao, s obzirom da sam na sve trebao više misliti još u
Jablanici.
Na
sreću, nekad nam vojničke obaveze idu u prilog. Komandant me je zvao, i moje je
da se javim.
Eko
nije mnogo pričao, znao je ili mi je Salja sve prenio ili sam sam zaključio.
Što je mene dodatno radovalo, niti jedan nismo pomenuli onu noć.
A
tih par riječi koje je izgovorio značile su da mi sada i ne vjeruje mnogo, ali
da trebam na svoju savjest nasloniti odluku kako ću ovaj put postupiti, hoće li
se Jablanica ponoviti.
Nisam
mu ništa obećao. Sebi jesam, ma kako
Salja razmišljao ja ću pokušati da se vratim - rađe dan ranije nego da i minut
zakasnim. Ovaj put sam sebi postavio samo jedan jedini cilj, onaj koji me je i
ubacio na spisak, otići i vidjeti brata.
