VII - 51 / Kad se vidimo u Sarajevu

Višnjičica obrodila,

sva se pod rodom podvila.

 

Nju mi čuva čuvarica,

lijepa mlada divojčica.

                                            

Onud jaše mlad katana:

„Pomoz Bože, divojčica,

bi li meni višnji dala?“

 

„Ja bih tebi višnji dala,

makar sama ne imala!“

 

                                      

Povodom svega je najavljen i sastanak u Komandi bataljona. To sam očekivao, ali manje da ću na njega i sam biti pozvan.

Moj odlazak Ferid koristi da me nagovori da pokušam otud donijeti litar ulja, skoro da ga i nemamo a opet mu se jede halva. Naravno da ga neću tražiti za halvu, već za svijeće.

Prvi dio sastanka trajao je kratko, samo su predočene osnovne promjene. Majora već poznajemo, pa je i jedino bitno obrazloženje da je potvrđena najava spajanja s trnovskom brigadom. Ako se to zaista desi, to će objasniti zašto nam je sada Fehim Bibić komandant. Ali i još nešto, brže nego očekivasmo i jedni i drugi, s Fahrom Nikšićem ćemo se ponovo naći u istoj brigadi. Također, pošto se ni išta drugo neće mijenjati to će i on do daljnjeg ostati na Rogoju.

Na drugom dijelu sastanka, mene nije ni bilo. Nekoliko njih je ostalo, neka takozvana uža Komanda, a koja se treba pozabaviti još nekim kadrovskim rješenjima.

Lično me to nije puno ni zanimalo, radosniji sam bio da par sati provedem s mojim Trošnjanima. Svakako sam i morao čekati da taj sastanak završi, zaprijećeno mi je da se bez ulja ne vraćam.

Ni šaranje po toj novoj, unutarbataljonskoj kadrovskoj križaljci se nije oteglo, te i ja skratih svoje druženje s Trošnjanima, zamijenivši ga kucanjem na vrata Logistike, odnosno kuće u kojoj je bio Pela.

-          O, rođak, hajde, bujrum! – možda malo umoran, malo iznenađen, tek Pela me ipak dočeka onom svojom prepoznatljivom susretljivošću i gostoprimstvom.

-          Nisam mislio ulaziti, ne bih dugo.

-          Ma ne seri, da ti tako kažem, znam da nisi nigdje kafu pio. A imam ti i nešta pričati, hajde ulazi!

-          Nije zar to toliko prijeko, je li mogu ikako drugi put?

-          Nemoj da se svađamo. A ne brini ni za to kojim si poslom doš'o, rođak - bude li mogao, znaš da će učiniti.

-          Nije ništa strašno, ostali smo skroz u mraku – koristio sam to što me skoro uvlačio u kuću.

-          Nek nije šta gore. Ni mi se baš ne razbacujemo uljem, al' biće, biće... Nego, šta ja ono... Jah, moraš prvo nešto da obećaš!?

-          Rođak, kako da ti kažem, znaš me, pošten sam i iskren, ja kad nešto obećam, ja to i ispunim. Ali, baš se nešto i ne sjećam kad sam zadnji put nekom nešto obeć'o! Šalim se, hoću, samo ako nije nemoguće.

-          Znaš mene, i ja sam i pošten i iskren, a još sam i skroman, nikad ne tražim ništa puno. Eto, meni dosta litar konjaka, prvi put kad se u Sarajevu vidimo. Je l' može?

-          Stvarno nije puno. Obećavam!

-          Ko ti je im'o časprije reć', je l' „kurvo Trošanjska“?

-          Ne kontam!?

-          Ozbiljno, nisi ništa čuo?

-          Joj, svašta ja čujem, svi... Ne znam na šta misliš.

-          Pa, to, to zašto tražim da me častiš konjakom! Sad ja ne kontam kako moreš nešto obećati a ne znaš zašto.

-          Znam! Jer, ako to tražiš znam da nije bez razloga.

-          Dobro, rođak, nije još ništa sigurno, pa nemoj ni širiti. Ja sam pomislio da si zbog toga i doš'o, velim ko mu prvi uze muštuluk. Opet znam da nije im'o ko... Sinoć smo Zaim i ja pričali... ovo sad je bilo bezveze, pičkin dim, ono nešta unutar četa i vodova... kad će Zaim jednom „Koga imamo pametna za personalca, ona se havetinja neće ni vratiti“. Mislio je na Faima Habula. I, ja sam nešto dum'o, te mi ti pade na um, pa velim Zaimu da nema niko bolji. Nije ništa odgovorio, što je dobro, vidio sam da je upamtio, a nema razloga da ne prođeš!

 

Zamislio me. Ponovo sam mu obećao konjak. Kad se vidimo u Sarajevu, zamolivši ga da mi malo i priča o njemu, neki zanimljiv detalj s početka ili još i od prije rata. Sve s ciljem da ga još više odobrovoljim, ne zaboravljajući zbog čega sam ja zapravo došao. Usput sam razmišljao o njegovom prijedlogu, ali i kako izvesti da ne izgleda kako taj konjak želim odmah i naplatiti.

-          Rođak, dogovor za konjak ostaje – trebalo mi je tek desetak minuta, reći ću što doista mislim, direktno, a nek on poslije shvata kako koji dio hoće – ipak mislim da ćete morati nekog drugog naći za personalca. Razmislite bolje, ma i nije to neka prevelika mudrost, bar sad kad smo na okupu i kad nas nema puno. Dovoljno je da je pismen. Eno Murata Fulurije Uča, on će se vratiti, time se i bavio kao rezervni oficir, ili nije, nije ni bitno, radio je nešta u Vojnom odsijeku. A dok on ne dođe postavite bilo koga, puno je finih i pametnih momaka, da nikog sad ja ne izdvajam. A mene ostavite u artiljeriji, to najbolje znam, tu moj doprinos može biti najveći.

 

Pela je procjenjivao čvrstoću moje odluke, znajući da nema prava previše uticati i insistirati, ali držeći i da bi mi trebao reći neke činjenice koje ja možda nesvjesno zanemarujem. Naveo je par razloga zbog kojih bih trebao još jednom razmisliti: položaj koji mi se nudi je dobar „za poslije rata“, još može biti i tek prva stepenica, sem toga ne bi me sasvim ni odvojio od minobacača.

Niti u jedno nisam sumnjao, čak ni u zadnje jer je to potvrdila nedavna akcija, ali je bilo jedno preko čega nisam želio.

Nikako mi se Mojkovići nisu tako napuštali, osjećao sam dug prema momcima koji su tamo sa mnom, zajedno smo otišli na taj zadatak, zajedno počistili onu balegu, veselili se i nervirali...

Nisam se pokolebao, i dalje je jedino što tražim - litar ulja.

-          Meša! – Pela, na kraju, nemade drugo šta do pozvati Kukovog brata koji je postao glavni magaciner – hajde, daj mi rođaku litar ulja.

-          Ali, šefe, nema u magacinu nego dva litra – ovaj je smatrao obaveznim da to predoči.

-          Pa?

-          Kako, pa?

-          Pa, je li čovjek traži litar, ili pet?

-          Litar.

-          Eto, vidiš da ima. Idi i podaj mu!

-          A, šta ćemo za kuhinju?

-          Za kuhinju? Šta me to sad pitaš, mene samo zanima da dok u magacinu ima - ima, kad ne bude bilo, onda - zna se, nema. Sad ti idi daj taj jedan litar, ja ću potpisati, drugi more biti za večeru, a od sutra, ako nam šta ne pošalju s Grepka, ništa - ješćemo posno!

 

-          Pela nije normalan – jedino je što mi je Meša rekao na putu do magacina, dok sam ulje dobio bez riječi.

 

Lično sam se uvjerio kako je na policama ostala još samo jedna flaša, ali povratku nije bilo mjesta. Ostaje nada da će oni s Grepka biti brzi, ubuduće i pametniji kako se slične situacije ne bi ponavljale.

Ja se nisam ponovo uvraćao Peli radi zahvaljivanja, ostavljam to za Sarajevo.

Kajao se jesam, cijelim putem do Mojkovića. Nije mi prvi put, ali opet ne mogoh a ne razmišljati o tom. „Dok ima - ima“, činilo mi se tipičnom ratnom rečenicom. Također sam još nešto morao sebi priznati, mislim da ja nikada ne bih bio u stanju postupiti kao što je Pela.

Opet, mnogi ne bi kako sam ja. Jedva bi dočekali da ih ko ponudi boljim, lakšim mjestom. Ne kajem se, lakše mi se nositi da sam možda Pelu iznevjerio nego da sam to učinio ovim momcima. Nije mi važno što će neki požuriti da kažu kako sam umislio da artiljerija bez mene ne može, kao ni što će neki glasno govoriti da sam budala.

 

                                  ***

Halva je baš zamirisala. I prva je bila dobra, ali od ove u životu bolje jeo nisam. Valjda što sam Feridu pomagao, i zbog čega požurih u dnevnik zapisati glavno pravilo kojem me naučio:

„Za dobru halvu ulje ti je osnov, koliko ga uspeš u tavu, poslije se prema tome ravnjaš. Prema ulju dodaješ brašno, vodiš računa da ne bude masna, ali više da ne bude posna. Naše domaćice najviše griješe u štednji ulja, iskustvom se to da odoka procijeniti. Isto važi i za šećer, sladiš po želji s tim da količinu vode u zaljevci mjeriš prema tome koliko si stavio ulja.“

Poturih olovku. Ako ni u čemu, u jednome je u pravu. Sve se da odoka procijeniti. Samo, treba imati dobro oko.

 Sarajevo, Baščaršija