X - 59 / Jedino što imamo

 

Ja prošetah zelenijem lugom,
sa đevojkom nevjernijem drugom,
i s mojijem pehlivan-đoginom.
 
Svezah konja za jelu zelenu,
a đevojku za desnicu ruku.
Malo trenuh,pa se opet prenuh;
 
Al' đevojke na desnici nema,
ni mojega pehlivan-đogina.
Tragom pođoh do Novog Pazara;
 
Kad đevojka po pazaru šeta,
i za sobom mog đogata voda.
„O đevojko, šta si kupovala?“
„Dragi Jovo, šećer kupovala.“

 

                                   

Vrijeme je sporo promicalo. Još sporije kad znasmo da smo ove rovove ozidali a da iz njih ni metka ispalili nismo, i nećemo. Sličan osjećaj kao i u vezi s padanjem cijele linije.

Stalno se nekud povlačimo, a da nas ni odakle četnici nisu pomjerili. Povlačimo se zbog drugih, zbog dijelova koji su padali.

Što smatrasmo ranije manom, sada se meni doimalo dobrim, mi smo na samom putu. Galib bi, svakako, trebao naići pored nas. Mi bismo ga trebali prvi vidjeti, pa su naši pogledi i stalno okrenuti prema tamo, ma koliko da je još rano.

Ali, suprotno očekivanom, kako smo bliže čekanom trenutku to postajemo nervozniji. Sve tiše dišemo, ni ne mislimo, samo gledamo. Oči su jedino što imamo. A one nas sve više bole.

Jednom će zaboljeti i sve ostalo.

-       Dođi gore, odmah! – Glibo, koji je bio naš prvi odzogo, skoro me molećivo pozva.

-       Šta je bilo? – glumih mirnoću.

-       Gore nema nikog!

-       Kako nema?

-       Ima deset minuta, i više, kako mi je sve previše gluho.

 

Trebalo je malo i hrabrosti za otići provjeriti. Kao komandir, moradoh je imati.

Glibo je bio u pravu - nađoh samo jasne tragove da je neko bio, nešto smjeća i suvišnih stvari.

Iznad jednog od kamenitih rovova žalosno je visio veliki kanister, skoro pun vode. Pogled držim na njemu, mislima se vraćam sat, pa dva dana, pa dvadeset dana unazad. Na Bosanskoj međi je bio nesporazum između dvaju Komandi, na Pandurici je zabunu donijelo pitanje ima li ili nema konja. Šta je bilo prije sat vremena?

Je li mi fali pameti da priznam kako ja nisam Husa razumio, ili pak hrabrost za prihvatiti da su Ćurevci otišli a da nam to Huso nije prenio?

Ako je i ovo drugo, od Boga je. Samo ponesoh kanister, čime ću ostale već pripremiti za ono što im imam prenijeti.

-       I ovi odozdo su otišli!? – Salja je brži, a ovo reče na način da i mi trebamo odmah slijediti primjer ostalih.

-       Vjerujem. I, moram priznati kako mi se ovo ne sviđa.

-       Ne sviđa se nikom, al' šta smo mi krivi. Šta mi sad trebamo da radimo?

-       Kako, šta!? Je li rečeno da čekamo Galiba? Da i nismo Husa razumjeli, Ahmo je bio...

-       Jeste. Ali je trebalo svi da ga čekamo! – Salja nastavlja dijalog sa mnom, dok obojica gledamo kako Ahmo zuri u zemlju ispred sebe, što je mogao biti signal da će ostati isključen iz rasprave.

-       Znam. I, šta? Je li i mi trebamo biti k'o i ostali? Ili se trebamo staviti u položaj momaka dolje? Oni su svaki dan krpu derali s četnicima! Svi smo mi najebali, ali je neko manje. Bog nas je čuv'o. A ne vidim ni sada da je ovo nešto aman-zaman.

-       Sačekaćemo mi Galiba, al' moram ti reći: Ti si lud! – Lato se najprije osmijehnu, reče ovo, pa zauze bolji položaj za borbu.

-       Možda i jesam, malo, ali vjerujem i intuiciji. Odnosno, dosadašnjem iskustvu. Kad god su četnici vidjeli da se povlačimo, ostavljali su nam prostor...

-       Pa eto, sam kažeš da su nam četnici ostavili prostor. I, šta onda čekamo? – Šaban se uključuje, glasom ispunjenim ljutnjom.

-       Galiba! Rečeno im je da smo ovdje, šta da ih četnici presijeku!? Ovako, ako pođu, nisam ni ja reko da ćemo ih mi zaustavljati, ali moramo pripucati da Galib i ostali čuju. Imamo finu odstupnicu. Idemo, skupićemo se u ova tri rova uz put, kažem - samo da ih upozorimo!

-       A, šta ako je i Galib proš'o?

-       Kuda će, u pičku materinu! Gore čistina, a ne vjerujem da je lud pa da se lome potokom. Još, i da na naše naleti, pa da... Gluho bilo!

-       Rečeno je da će naići, niko nije rek'o da će putem. Znam i ja da nisu ovud' gore, ali je po meni i pametnije potokom se izvlačiti.

-       Daj, dogovorite se – Glibu je smetala i naša rasprava, koliko i samo iščekivanje – po Husu su trebali do sad naići, a Šaban je u pravu, ne možemo mi biti sigurni da će sve putem ići. Kad smo već ostali, sačekaćemo još. Ali da se dogovorimo koliko. Sat? Ili?

-       Ja ne bih više od petnaest minuta – jasno je da Šaban rađe ne bi ni sekunde, ali je ovako išao spuštati ono koliko je Glibo odmjerio.

-       Hajde, da bude pola sata? – smatrah logičnim da ovako presiječem.

-       Džaba ćemo čekati, ali...

 

Ako je na Bosanskoj međi i bilo drukčije, ovaj put prihvatiše. Još, osjećah i da neće previše ni gledati u sat. A svi zajedno smo molili Boga da ovo i ne bude uzalud...

šume Bjelašnice