Trunku krivice imala nije,
da joj krvnik nju uzme za greh!
Da li zločin beše joj lepota,
ili zvonki, anđeoski smeh?
Bezazlene duše, razdragana,
grlila je i nebeski svod,
vedrinu je nosila sa sobom,
ples radosti njen je bio hod.
U budućnost uprtog pogleda,
živeti je počinjala tek,
čistog srca nikom ne uputi
ni reč grubu, niti pogled prek.
Pun je slatkih, mladalačkih snova
i planova bio život njen,
kad ludilo već obezdušenih
buknulo je odnekud za tren.
Zlo ne sluti, niti ga prepozna,
ko u sebi nema ničeg zlog,
otkucaje ona slušala je
malog srca ispod srca svog.
Njenu sreću i žudnju da čuje
nerođenog čeda smeh i plač,
presekli su mahniti ludaci,
koji veru nose kao mač.
Drznuo se, naoružan mržnjom,
ljudskog roda otpadak i šljam,
da od sebe boljem kamom sudi,
ne znajući za milost i sram.
Na slabe su grunule okrutne
zveri, čim su nanjušile krv,
kao da su junaci i borci,
do crva se isprsio crv.
Bezdušni joj gad ugasi sunce
i ućutka anđeoski glas,
a od takvih hiljadu bednika
više vredi njene kose vlas.
Gde je pravda, dok nevinom sudi
pobesneli i neljudski soj,
koji ne zna da Isus i Alah
od nas traže ljubav, a ne boj?
Stradanje je njeno mučeničko,
opomena vekovima svim,
nama svima i onim iz senke,
huškačima podmuklim i zlim.
Kao njenu što osećam dušu
i u raju što je sluti vid,
zbog izroda koji svet skrnave,
što sam čovek, jak osećam stid.
