IX - 65 / Postao je dio nas

Čempres viti, čempres ponositi,
dušo Ajšo, ljepši smo ja i ti.
                                

Ti si zora, a ja noćca pusta;                                28/29. juni 1993.                 
Zora rudi, ja ti ljubim usta.  

                                         
A kad svane, i sunce ograne,
morat ću se s tobom da rastanem.

                                              

 

Kao što nas je vodio, tako nas je Ismet i vratio. Naveo nas je tačno na naše linije. Brzo su se sporazumjeli, bi važno da mu glas poznaju. Poslije je on, već znao kako da objasni otkud tuda i u ta doba, odnosno još i otkud mi s njim.

Preskočili smo taj dio, Šeks i ja. Iz sela smo krenuli kada je postalo opasno da nećemo čuti nikoga ispred. Tihi zvuk kolone ispred i održavao nas je na nogama. Borba sa snagom koje više nismo imali trajala je dok nismo razumjeli kako ispred traje to raspoznavanje. Jeste najvažnije da je dobro prošlo, ipak smo se nadali da će potrajati malo duže.

Nismo razmišljali o mogućim neugodnostima, zabunama, ukoliko više prikasnimo za ostatkom, ni pitali se kako duraju oni koji Musu nose, mi jednostavno nismo mogli brže. Bućkala je u nama voda, koljena su se grčila, cijelim tijelom je strujala nekakva groznica, daće Bog da je ona od premora, jedino dobro je što smo imali jedan drugog. Nismo si pomagali, ni hrabrili se, niti razgovarali, samo smo bili sretni što smo dvojica. I što smo, ipak stigli.

*** (o empatiji)

Da biste upoznali nekog čovjeka, morate uraditi tri stvari: jednom mu učiniti, jednom ne učiniti, i popiti s njim piće.
Sa ženama je drukčije. Šta god da uradite, nije dovoljno da je upoznate.

*** (kad imaš jasan cilj)

Kada si već sebi postavio jasan cilj, nemoj trčati za najlakšim, ni bježati od najtežeg, ni tražiti neki srednji put. Slijedi onaj - s putokazima.

IX - 64 / Ne može bez mene

Moj sokole, sine od zakletve,
nemoj jahat' konja kraj Neretve.
Neretvu je mnoga majka klela,
što joj sina, momka, zanijela.

„Dobra majko, ne brini se za me,
dok je meni moj vranac uza me.
Da se r'jeka na Velež propela,
ne bi moga vranca zanijela.

Draga mi je hamajliju dala,
ispod grla tri bisera mala.
Dva pramena kose nam uzela
pa ih vrancu u grivu uplela.

Prvi, kad se Neretva zamuti,
da mi vranca sreća dobru puti.
Drugi biser da se vina prođem.
Treći, majko, da joj često dođem!“

    /Safet Kafedžić/

 

Noć pojačava, možda je moguće da čak i zalutamo. Ne sumnjam u Ismeta, ali ne znam koliko je računao s ovako mrklim mrakom. Dok je objašnjavao, jednostavno je zvučalo. Odavde nam je par kilometara sve naviše, još malo desno, do onih muslimanskih kuća, gdje bi trebali odmoriti, i tek početi potpuno zahvaljivati sudbini...

Iz čizama sam istresao litar-dva vode, imam Neretve i po džepovima, jednu sam manju čašu izlio je i iz puške... Ko će, sad, ovakav još i Musu da nosi!?

Čolo, Leha, Sajo i Šeks su svoje obavili. Tako je dogovoreno, tako je i pošteno. Iako se nikad ne zna, sad će uvijek da nose oni koji još mogu.

Taj sam, odmah se javljam. Tu su Mirso Komar i Dževad Ćerimagić. Trebamo četvrtog, neko se mora povratiti. Iako je iscrpljen, prvog dozivamo Salema. Plaši se da neće moći dugo, ali i svakako svi nosimo koliko možemo.

IX - 63 / Sudbina je zamijenila uloge

Bosa Mara Bosnu pregazila,
na vitu se jelu naslonila.

„Vita jelo, ti visoko rasteš;
Što te pitam, pravo da mi kažeš:

Je li mi se oženio dragi?“
„Jeste, Maro, već godinu dana,
oženio i sina dobio!“

 

Petnaestak dugih minuta nas četvorica prekraćujemo pokušajima da pričamo s Musom. Dobro smo ga zaklonili, uz njega smo, svi zajedno se nadamo kako ono što ćemo uskoro čuti neće biti puno drukčije od prvih informacija.

I kada ti je muka, imaš se pravo nasmijati. U sebi. Nas četiri smo i jedini u situaciji da razmišljamo, u pauzama razgovaranja Muse, odbijanja njega od njegovih misli.

Sve je ovo sudbina. U momentu eksplozije bi neprijatno što baš nas zadesi da nosimo, sada to izgleda kao poklon sudbine. Dok se ovi naprijed bave onim što nas je zaustavilo, ostali budno motre da se ne desi još gore, mi samo čekamo.

Svako je čekanje teško, ali unutarnjim osmijehom uvjeravam sebe kako je to sada i najbolje što nas je moglo zapasti.

IX - 62 / Niko neće drugo ni predložiti

Sunce zađe za Hum, za planinu,
a divojka na vodicu siđe,
pa Neretvu vodu kunijaše:
„O, Neretvo, vrelo ti prokleto,
kad na tebi broda nigdi nema;

Niti broda, niti šajke lađe,
niti one kamene ćuprije.
Imam dragog, al' na onoj strani;
ne mogu mu prići, ni obići.

Dragi sjedi na demir-pendžeru,
u ruci mu sedefli tambura,
sitno kuca tanko popijeva,
a uz svaku meni pripijeva:

„Moje zlato, za koga si dato?
Moje srebro, uz koga si leglo?
Srmo moja, ko ti lice ljubi?
Ko te ljubi, a ko li te budi?“

 

 

 

Ako sam u prvi mah imao određene sumnje, završni utisak je taj da mislim kako je Musi ukazana pomoć najbrže, i najbolje što je bilo moguće.

I mi smo bili brzi. I kratki, javili smo šta i kome je trebalo, i stanica je ponovo u fazi pakovanja.

Još brži su bili ovi s nosilima, Musa je već sasvim spreman za pokret.

Kuda? A možda to i nije pitanje. Pitanje je ko će donijeti odluku o tome.

IX - 61 / Ne mogu sebi da vjerujem

Duhni vjetre sa Golije,
te očisti blato sa jalije.

Gdje se konjske košije trkaju,
gdje se momci kamena bacaju.

Međ' njima je momče Mustaf-aga,
na njemu je morajli dolama.

Na dolami srmajli pucati,
u dolami sahat njemu kuca,
za njime mi mlado srce puca.

Još svi nisu ni pošli...

Šta to bi!?

Znam, vidio sam... Samo ne mogu sebi da vjerujem. Zar se ovo moglo desiti!?

Mnogi su još manje svjesni. Koji ovo nisu ni vidjeli.

Dim se razilazi. Bećo je sjeo, i sjedi. Izgleda skroz izgubljen. Znači, nije on.

Vraća mi se sjećanje.

Musa! On je stao na minu, sjećam se, vratila mi se cijela slika.

IX - 60 / Tri jaka razloga

Jaranine, deli Huseine,
što ne dođeš, al' sokakom prođeš,
k'o što si mi nekad prolazio?

Da ti vidim crne oči tvoje,
da ih vezem na đerđefu mome.

Da ih nosim u srdašcu svome,
dok mi kuca u kostima duša!

Put se mijenja, nije više tvrd i pogodan. To i jeste razlog što nas Ismet ubrzo „skida“ s njega.

Nimalo prijatno. Hođa brinom je vrlo naporna. Za ovaj sam put svjesno se odlučio za „oficirke“, čizme bez pertli. Nisam računao s ovom brinom. Čizme mi sve jače počinju „usijecati“ gležnjeve na nogama.

Ali, izdržat mi je.

U roku od nekih pola sata, tri ćemo, jedan za drugim, vidjeti jaka razloga za to. Dva na samom putu, jedan malo niže. Divlja svinja, srna i konj. Oni se nisu kretali brinom.

Od srne su još ostale samo kosti, konj je u završnoj fazi raspadanja, a divlje svinje nije bilo kada je Ismet prolazio s Nevesinjcima. Osim što su sada lešine, nešto drugo im je zajedničko. Sve troje nas opominju!

Iako, da se mi pitamo... Ja bih rizikovao, pristao bih i prvi ići. Malo opreznije, polako, s bismiletom. Ali po ravnom, ovako postaje neizdrživo.

Tako neizdrživo da svako malo, u sebi psujem Ismeta, pominjem mu i familiju, ni dužnu ni krivu. Istovremeno psujem i ove što su odmah iza njega, pitam se zašto mu ne sugerišu da se vratimo na put. Pa, neku je noć Ismet proveo ovuda Nevesinjce s konjima, niko me ne može ubijediti kako su i oni mogli ići brinom!

Osjećam da su mi gležnjevi potkrvavili, ali mi pred oči izlaze i povratne slike onih leševa. Povremeno pogled bacam u iščekivanju da se još neki pojavi.

Bol je jaka, ali se kao privikoh. Prestao sam psovati Ismeta, ali i dalje jedva čekam da se vratimo na put...

Skoro vrisnuh od sreće ugledavši jednu udolinu. To mora biti ta o kojoj se već pola sata kolonom priča. Tu ćemo se zaustaviti, doručkovati, odmoriti. Složiti prve utiske, javiti se u bazu.

 

                                      ***

Udolašak je bolji od moguće zamišljanog. Idealan, taman za koliko nas je. Da se udobno smjestimo.

Prvi zadatak za jednu grupu. Ne znam da li je Admir pravilno odlučio, znam da se Ekovi neće buniti. A i to nekakvo obezbjeđivanje naših bokova biće da je samo njima kazna, obična formalnost, ja vjerujem Ismetu da se četnici danom ovuda ni ne smiju kretati.

Najprije nam je doručkovati. Narezak, bezbeli. One proteinske boce, od vrgnja i koječega, neka Zelengora upozna. Dok je pravih konzervi, nismo ludi da gladujemo!

Ja i Šeks imamo poseban zadatak. Pomaže nam i Sajo, tako ćemo brže postaviti prcovku.

Kompasom smo odredili sjever. Znamo koji kabal, sem antene, ide u tom pravcu. Druga dva razvlačimo prema zapadu i istoku.

Uzbuđeni smo. Kao na filmu, s razlikom što ovo nije gluma. Drhti mi ruka dok prihvatam slušalicu. Smirujem se, jer ih se desetak već nadžidžalo oko nas, među njima i Ismet.

Uspio sam, i pozvati, i izgovoriti ono što mi je Šeks napisao. Dobili smo odmah i odgovor, činilo mi se kako je uzbuđenje s druge strane bilo približno našem.

Zbunilo me pitanje u vezi naše lokacije, ali smo brzo skinuli koordinate. Mislim da ni ovi tamo nisu bili upoznati s tačnim vremenom polaska, odnosno da se Šemso nije javljao prije nas.

I dok zaključujemo kratki razgovor, shvatam kako su tamo očekivali da smo više odmakli. Nema veze, odljutiće se brzo. Ono smo najteže prošli, u to nas i Ismet uvjerava. Uvjereni smo i mi, sljedeće smo javljanje planirali s nekog nama poznatijeg mjesta.

Pakujemo stanicu, da smo spremni. Pauza će potrajati još čitav sat, prilika da konačno malo porazgovaram sa Ismetom.

                                     ***

Saznajem jedan, biće sasvim nebitan detalj, ali pokušavam odgonetnuti zbog čega ga pominje. To da je nekog rat zatekao u Foči, na izdržavanju nekakve zatvorske kazne, sigurno nije ono čime se neko želi pohvaliti. Ismet je iskren, nije bio tamo bez razloga, ali nije ni neko teško djelo. Obična prevara, u vezi novca...

Meni se bitnim čini što on ovo ispriča. Ali mi se ne da razmišljati o tome, povjerava nam se da bi najradije produžio s nama. Sve do kraja.

Zna on značaj našeg zadatka, a osjeća i neku povezanost s nama Fočacima. Žali što neće moći odgovoriti punom zovu sudbine, ne smije zbog svoje Komande, ali će nastaviti s nama onoliko koliko smije.

Od ovog udolaška je Nevesinjce pratio još kilometar-dva, do mjesta gdje se naš put odvaja od njihovog. S nama će malo dalje, provest će nas pokraj vrela Kaoca, i uvesti na Morine.

Za sat krećemo kako bi na Kaocima bili prije akšama, a preko Morina je najbolje noću. Do pola će s nama, kako bi se mogao prije sabaha vratiti.

Šeks mu se zahvaljuje, ali ga i ne obavezuje. Ni ovo nije morao, a pitanje je kako bismo se sami snašli.

Ali, Ismet Paćariz nije od onih koje je lako prelomiti oko onoga što je sam već odlučio. Kroz smijeh kazuje kako smo sada ovdje zajedno, a sutradan oko ovih sati jedni ćemo biti na Zelengori a drugi u Bjelimićima.

Pri tome, dodaje da ovisno od situacije, možda s nama bude išao i na kraj Morina. Ako se on i njegovi budu morali nazad i po danu vraćati, ne trebamo se za njih brinuti. Njih šest će se bez ikakvih problema izvući.

Mene je kupio za čitav život. Niko koga jedva poznavah dva dana, nije me tako zadivio. I viđen, i hrabar, i prijatan, i drag, od onih je koje je čast poznavati.

Još nešto me kod njega izuzetno dojmi. I među nama je oženjenih, ali većina nas nije. A i koji jesu, niti jedan nema troje djece. Ismet Paćariz ima, od čega su dva sina, kako reče nije mu ni žao poginuti.

Ne ističe samo sebe, hvali svih tridesetak momaka iz svoga voda. Nekoliko momaka mu je već poginulo, pa iako u ovim krajevim skoro da nema nekoga ko ne bi želio biti s njim, pažljiviji je u izboru. I od postojećih boraca uzima prema zadatku, a na ovaj je poveo pet najodvažnijih.

Ne dodvorava nam se, samo govori istinu. A ona je takva, naša je grupa s njegovom kadra uraditi i puno više nego se od nas traži...

 

                                     ***

Počistili smo sav otpad, dobro ga pokrili lišćem. Obrisali smo sve tragove, povukli obezbjeđenje. Ponovo formiramo kolonu.

Nastavljamo, sada još slobodnije.

I zadovoljnije, više ne idemo brinom. Zato su ponovo Ismet i svi njegovi naprijed.

Sedmi je Šeks, osmi Salem, deveti Musa, slijede Leha i Bećo, pa ja, Hamdo Kovač i Mirso Komar...   

 

 

 Neretva u gornjem toku

IX - 59 / Počeše spadati cijeli kilogrami

Sabah-zora je, sad je svanulo,
a moj mio, đe si sinoć bio?

„Đe sam bio, dobro mi je bilo,
vidio sam gizdavu đevojku.
        

                                             
Na glavi joj fesić medžidija,                                27/28. juni 1993.                                               
a za fesom kita asizija.

Po fesiću kićeni dukati,
a za uvom lale od bisera.

Okreće se, nasmija se na me,
čini mi se da bi pošla za me!“

Noć je ostajala za nama. I Odžaci, Ježeprosina, Argud, Ljuta, Tušila, Bjelašnica... Pred nama su Neretva, Morine, Zelengora...

Na čelu je Ismet s još petoricom svojih momaka. Šemso je ostao, a negdje u bjelimićkoj noći ostali su i Eko, Koja, Pohara i Čop. Čini se i Dževad Vejo. Drago mi je, siguran sam da je u potrazi za ovima.

Upravo je tako, vrlo brzo ih svu petoricu osjetih iza leđa. Malo me iznenađuje što njihovim primicanjem nismo više onako tihi. Predzadnji sam, jasno ih čujem. Nije mi problem pogoditi razloge, pa odlučujem biti i zadnji. Bećo ne pije, a oni nose pune čuture!

Dževad mi pojašnjava detalje. Sinoć je i on bio s njima na istom mjestu. Tada je Nijaz bio zadužen da ih zove za slučaj pokreta. Dževadu se noćas nije išlo, a ovi su se izvukli još oko devet. Objašnjava da su rakiju kupili, nekim zlatnim lančićem. Bio je protiv, muče ga slutnje.

Razmišljam o tome. I zlato je prokleto, ali dijelim Dževadove slutnje. Rakija može biti još prokletija.

Erica Jong

Problem je u tome da ako riskirate ništa, riskirate puno više.

Agatha Christie

Svi grijesi bacaju duge sjenke.

Ernest Hemingway

O moralu znam samo toliko da je moralno ono poslije čega se osjećate dobro, a nemoralno ono poslije čega se osjećate loše.

IX - 57 / Još manje snage

Mene majka njeguje i gleda,
za dragoga udat' mi se ne da.
Zalud, majko, tvoga njegovanja,
bez dragoga nema milovanja.
 
Mila majko, nemoj mi ga kleti,
obeć'o je da će me uzeti.
Jer bez dragog života mi nema,
u grob leću, bez dragoga neću.
 
Ah, moj dragi, što ne dođeš po me,
da ublažiš rane srcu mome.
Još kad čujem da te kune nana,
na mom srcu još je više rana.

 

 

Zabranjeno nam je da idemo dalje od dvorišta škole. Tajna o putu treba ostati među nama.

Sama činjenica da smo ovdje govori o odabranom pravcu, a sami još i ne znamo kad tačno polazimo, iako mislim da ne treba biti previše pametan pa skontati kako će to biti sutra večer, pa mi je ovakva Admirova odluka nejasna. Ipak, do akšama izdržimo nekako, a tada će i janjci na ražanj.

Do akšama ćemo odmarati, dosađivati se. I izmišljati načine da nam nestrpljivost bude što neprimjetnija.

IX - 56 / Ni mudrosti, ni pameti,

Od izvora dva putića,
vode na dve strane,
ne znam kojim pre bih stigla
do tebe, jarane.

Gledam jedan, gledam drugi,
oba su mi mila.
I jednim sam, i drugim sam
 tebi dolazila.
                     

                                                                      
 Jedan vodi kroz voćnjake
 iza našeg sela.
Tu nas tvoja majka, jednom
zagrljene srela.

Dala mi je, od sveg srca,
cvet iz vaše bašte:
„Uzmi, uzmi, rano moja,
ti si zlato naše!“
    /Petar Tanasijević/

 

Ne znam kako, zbog čega, ali me misli povukoše Zuhdiji. Znao sam da ovo nije prilika da bilo kome kažem kakva me je šuhva pritisla... a, nije bilo ni vremena.

Admir nam reče kako trebamo, a prije odlaska na spavanje, donijeti još jednu važnu odluku. Moramo se odlučiti za put kojim ćemo na Zelengoru!

Prethodno je i Ramo ponovo zovnut da nam se pridruži. Kratko je razmišljao, a onda, na iznenađenje svih, ostao pri maločas teško donešenoj odluci. Kako reče, vjeruje u onu narodnu po kojoj se ne valja vraćati. On to kao zbog nas, zbog našeg bereketa.

Možda je i u pravu, ali je u pravu i trenutak u kojem pomislismo kako nije toliko bitno kuda ćemo put Zelengore. Bitno je samo da tamo stignemo!

A da bismo tamo stigli, možda zavisi upravo od puta koji odaberemo. Nas tridest i dva bira, Šemso i Ismet ostaju po strani.

IX - 55 / Tespih ne treba prekidati

Hoj đerdane, šturan mi ostao,
sinoć si mi u rukama bio.
 
Brojila ti zrna od merdžana,
Trides' i tri želje nabrojila.                  26/27. juni 1993.                 

Svaka mi je dragom nam'jenjena:
Čuvaj, dragi, đerdan od merdžana,
u njemu je trides' i tri džana!

 

 

 

Janjad nisu okretana, pa od ovog sastanka ne očekivasmo mnogo. Međutim, jedan događaj sam po sebi sluti drukčije.

Pred sami početak stiže i Ismet Pačariz. U slučajnosti ne vjerujem, možda on zna kako je saznao za nas, uglavnom je osjećao da nam se treba naći pri ruci.

Izgledao je onako kako većina heroja i izgleda, nekih dvadeset i pet-šest godina, malo poduža i kovrdžava kosa, strog i odlučan pogled, iz kojeg sija upravo ono što heroja odvaja od prosječnog borca, te naravno, uniforma i oprema koje ga samo dopunjuju.

Tek što htjedoh još bolje ga odmjeriti, Admir sastanak poče na način koji zaustavlja sve druge misli. Naredbom je predviđeno da na zadatak ide tačno dvadeset ljudi!

Nas je trideset i tri. Sve dobrovoljci, svi uvjereni kako su svi odabiri već iza nas. Pa, ipak, po ovome nas je trinaest viška.

IX - 53 / Grijeh bi bio

Kosi Ivo livadu zelenu,
kosa mu je od suhoga zlata.

A timbolac od roga jelena,    

                          

a brusinac od sivoga kamena.

K njem dolazi gizdava djevojka:
„Hodi, Ivo, sa mnom večerati!“

 

Bjelimići i Glavatičevo i nisu sela, već skupine sela. Samo u jednoj skupini ih je trinaest, mada poznajući Šemsa, još i nisam potpuno siguran da većina od njih nisu samo zaseoci.

Nedugo poslije mu se imah razloga izvinjavati. Sve mi se stade doimati još i ljepšim nego je to Šemso najavljivao. Valjda sam previše odbijao na onu po kojoj je svakome njegov kraj najljepši.

Nećemo umanjiti ništa od svog divljenja prema našoj dolini Sutjeske ako sad priznamo kako ovozemaljskih rajeva još ima. Ima istine i u tome da mi nailazimo u najljepše vrijeme, početkom ljeta, koje malo gdje može biti ovako dojmljivo.

*** (o nerazumijevanju)

Onoga koji mnogo priča, čuvaj se tek kad zašuti.

IX - 52 / Posljednja prilika da neko odustane

Doboš kuca Šamcu na pijaci,
prodaju se šamačke djevojke,
među njima Ismihana mlada.
                                
Nju kupuju do tri mušterije:
Dvije su joj dva dilbera mlada                      25 i 26. juni 1993.                       
a treći je starac Emin-aga.

Više daje starac Emin-aga
neg što daju dva dilbera mlada.
Zakukala l'jepa Ismihana,
dadoše je starcu Emin-agi.

                                                         

 

Kamionom smo ugodno stigli do na Bjelašnicu. Da bi se dalje truckali. I, dotruckali.

Do rejona Ljute. Čujem od drugih. Čujem i da ćemo se ovdje zadržati neko vrijeme.

A odabrano selo je Polje. Nadam se i da nije bez razloga. U okolini je još sela.

Narod mi se ne doima nikako dobronaklon spram nama. Njihovi su pogledi sumnjičavi, puno više nego samo radoznali. Na njih nismo smjeli, ali ni znali odgovarati. Jedino smo i mogli, skloniti se.

Tako se, nekako i dogovorismo. Umjesto da ovdje noćimo podijelićemo se u grupice, te otići u neko od Tušilskih, od Šemsa predloženih sela.

IX - 49 / Ne vjerujem da se prije desilo

Sevdi bego, tvoje sevdisanje,
ubilo te moje uzdisanje.
Je l' ti draga vezen jagluk dala,
a ja sam ti ljepši izatkala.
 
Na njemu su trides' i tri lava,
na sredini grana jorgovana,
i na grani 'tica Sevdalija,
serbez sjedi, a sitno besjedi:                                   
                                                 25. juni 1993.
“Šta je šire od mora sinjega,
šta je brže od konja Viteza,
šta milije od brata jednoga?“
Njoj govori lijepa đevojka:
 
„Bre, ne luduj, 'tico Sevdalijo,
šire nebo od mora sinjega,
brže oči od konja viteza,
draži dragi od brata jednoga!“

 

 

Bio sam jačim dijelom u pravu. Nisam se radovao svojoj oštroumnosti, ali nisam ni mogao bilo šta promijeniti.

 Čovjek se jednom opredjeljuje. A ja sam se već odlučio - za Šeksa. To što vjerovah kako će on znati pomiriti nepomirivo, nije mi opravdanje. Još mi se sad doima kako je bolje što sam prećutavao svoju iskrenost prema Zuhdiji. Nekako mi je sada i lakše otimati se dojmu da sam završio na pogrešnoj strani.

Svejedno, jednako uzbuđeno sam iščekao buđenje ovoga jutra. Baš kao što se teško iznosih s prethodnom noći, u kojoj nam je sve i saopšteno. I u kojoj je postalo i sasvim vidljivo da je na Šeksa jedino mogao Admir računati. Zuhdijinu naredbu je smiješkom ispratio, uz komentar kako niko ne može u istom momentu biti na dva različita mjesta.

IX - 47 / Život koji nam je dat

Zlaćarijo, sjajna li si,
ah, moj dragi, lijep li si.
Ti ne hodaj sam po noći,
sama ću ti dvoru doći.
 
Progovara mlado momče:
„Oj, djevojko, ašiklijo:
Sinoć sam ti dolazio,                           20 – 24.juni 1993.
U đul baštu ulazio.
 
U đul baštu ulazio,
tri'es't ašik' prebrojio.
Tri'es't ašik' prebrojio,
i pred njima ašik-Ibru.
Tri'es't ašik' prebrojio;
Ti s' udaji, ne čekaj me!“

 

 

Mir se vraća u logor. Diverzanti, ili kako ih se sada zove jurišnici, izolovani su, pa se većinu sve manje tiče šta i  kako rade, pripremaju se.

Mala smo im smetnja nas petnaestak, koji smo na spisku a nismo s njima. Da se sve glasnije ne priča kako je naš zadatak otići na Zelengoru i izvidjeti situaciju tamo, kako bi se poslije i svi prebacili, bili bismo još izloženiji raznoraznim komentarima.

Spisak koji je načinjen, tek je istrpio nekoliko izmjena. Šeks je lično oslobodio par jurišnika, čiji je zadatak valjda da pripaze na objekat, i ono stvari što ostali ne nose sa sobom.

 Edhem Hajdarević Dedo je želio ići, čuvši da bolničara nema, ali je procjena kako njegove godine nisu za puta koji nas očekuje.

IX - 45 / Nađeno je trenutno rješenje

Kad ja moram s jadom svojim
zbog kamenog srca tvoga
čaše gorkih suza liti;
Ostaj zbogom, moja draga,
nek sve ide do bestraga,
naša ljubav i ja i ti.
    Ja u klin, ti u ploču,
    ti nećeš a ja hoću,
hoću, hoću da te ljubim danju, noću.
                                               
Kad znaš da te silno volim,
zašto moram da te molim,
da mirišem tvoje cv'jeće.                  16 - 19. juni 1993.
'Mjesto da mi sreću kuješ,
ti me u grob sahranjuješ,                  
a meni se mrijet neće.
    Ja u klin, ti u ploču...
 
Kad ne mogu da te ljubim,
što da zalud dane gubim
u te željno gledajući.
Ostaj zbogom, moja draga,
nek sve ide do bestraga,
odoh drugoj pjevajući.
    Ja u klin, ti u ploču...
 
    /Safet Kafedžić/

 

 

 

Da mogoh, radije bih na položaj otišao s Trošnjanima. Samo da nisam ovdje. Dok se ovo nekako ne završi.

Imamo dva komandanta. Ne znam kako, ali se uspjelo odgovoriti na akt Brigade. Sve je još jučer sa Šemsom dogovoreno, samo je trebalo javiti ime.

Tako je već predvečer stigla naredba o Admirovom postavljenju. Zakašnjela, i vjerovatno nevažeća.

Zuhdija je sa sobom donio drugu, iz Korpusa, koji je valjda i nadležan za postavljanje komandanata bataljona. Vjerovatno je i sasvim u pravu, smijenjen je mimo propisa, ali mu i oni kojima je najmrže što se vratio jedno moraju priznati, bio je dosta brz.

IX - 44 /Jutro kaže što je noć izrodila

Ko li šeće uz Šehove dugonje:
Il' je Morić, il' Saburlić Mujaga?
 
Nit' je Morić, nit' Saburlić Mujaga,
već je ono Dženetiću Osman-beg.
                                                                          15/16. juni 1993.
Gledala ga Nur-hanuma s pendžera,
b'jele ruke niz ćefenke pružila:
 
„Đel', Osman-beg, hodi meni na ruke;
Doma nema moga babe kadije,
doma nema moje majke kadune!“

 

 

 

Stara narodna kaže: Ako neće Muhamed brdu, hoće brdo Muhamedu. Večeras pomislih na nju zbog šutnje kojoj smo se dali, a nešto ćemo ipak morati reći.

Partija šaha je prekinuta, igra karti će biti s još manje pažnje, nakon što domalo kurir stiže s pozivom i Salku i meni na sastanak. Koji se održava u vikendici Murata Fulurije, preblizu da bismo nas dvojica i pokušali povesti bilo kakav razgovor, pripremu za to što nas dolje čeka.

FK SLOBODA TUZLA (17. oktobar 1919.)

nakon što su već osnovani nacionalni (Zrinjski, Obilić, Makabi i Bura), na današnji dan, prije 97 godina u Tuzli je osnovan i sportski klub Komunističke partije, tada pod nazivom RSK Gorki

osim Mehmeda Meše Selimovića (koji je svjetsku slavu stekao ipak ka književnik, ne fudbaler)

kroz klub su prošli mnogi poznati i priznati revolucionari:
Mitar Trifunović Učo, Blagoje Parović, Safet Hadžiefendić, Franjo Rezač, Petar Dugonjić, Ahmed Mandžić, Santo Altarac, Leonard Banker, Augustin Mott, Muharem Merdžić, Ivan Marković Irac, Albin Herljević, Enver Šiljak, Cvijetin Mijatović, drugarica Zora Holovac...

neki od najpoznatijih fudbalera: Fahrudin Avdičević, Aleksandar Ivoš, Đorđe Gerum, Radomir Jovičić, Mesud Nalić, Rizah Mešković, Jusuf Hatunić, Fuad Mulahasanović, Kasim Alibegović, Dževad Šećerbegović, Mersed Kovačević, Mustafa Hukić, Jasmin Divanefendić, Aleksandar Miličić, Midhat Memišević, Jovan Geca, Goran Miljanović, Cvijan Milošević, Cvijetin Blagojević, Rade Tošić, Denis Sadiković, Sakib Malkočević, Vedin Musić...