IV - 29 / Neka budućnost malo odmara

 

Sve sam dertli i kaharli,
sam se razgovaram.

Dertli žene, dertli ljudi,
ne znaju mi ćudi. 

Niko ne zna, niko ne zna
moga teškog jada;

Jer je mene, jer je mene
ostavila draga.

 

 

 

Našao sam vremena popodne i da malo odspavam. Što će učiniti da večeras duže od ostalih ostanem budan. A to je vrijeme kad je najljepše razmišljati.

O Trošnju neću, o tome sam opet pričao s Džemom u povratku. Nismo ništa posebno novog rekli, osim što smo međusobno povjerenje učvršćivali.

Neka budućnost malo odmara, ja bih se na trenutak vratio u prošlost. Kad god mi se žuri zaspati, to mi dođe lijek.

Tražeći kutak prošlosti koji ću dotaći, nekoliko puta se prevrnuh. U jednom trenutku dohvatih tako džep košulje u kojem sam držao nedavno napisane stihove. Poželjeh ih se odmah sjetiti.

IV - 19 / Sva pravila imaju izuzetke

Ljubljeno se po krevetu valja,
neljubljeno ne mere da spava.

Volio bih više da me nema,
neg da mala kod mene zadr'jema.

Meni mala u podrumu dala;
Dala mi je vina i rakije!

 

 

 

Vraćam se računačima. Pomnije pratim Admina, drago mi je što mi se čini kako se prilagođava brže nego sam pretpostavljao, i kako mogu očekivati da i nadmaši moja očekivanja. Generacija smo, zasad jedini u cijeloj bateriji. Od mene je mlađi tek nekoliko dana, pa me zato jutros čudila njegova ćutljivost.

Dok smo sredstva pripremali za transport, pogled mu je stalno lutao i nekud bježao. Kad smo počeli kopati, stizao se koncentrisati na rad, ali ne i u pauzama. Jednako je ćutao, uporno se bavio nekim svojim mislima, bez namjere da ih makar dijelom s nekim podijeli.

Večeras, pošto je već i prilično „naučio“ da govori, pokazivao je i najviše elana za ovo što radimo. Siguran sam, da je imao iko da to predloži, on bi prvi bezuslovno prihvatio da nastavimo i dok je mjeseca, dok imamo snage.

Počinjem slutiti kako bi između nas dvojice moglo biti rođeno i jače prijateljstvo.

II - 62 / Drukčije nego je bilo

 

Djevojka je kraj gore stajala,
gora joj se od lica zasjala,
pa je sama sebi govorila: 

„Lice moje, b'jelo i rumeno,
da ja mogu po ičemu znati,
da će tebe star junak ljubiti;

po gori bih omoriku brala,
pa bih svoje lice umivala,
da mu budem gorka i čemerna!

Lice moje, b'jelo i rumeno,
da ja mogu po ičemu znati,
da će tebe mlad junak ljubiti;

Po gori bih medičicu brala,
pa bih svoje lice umivala,
da mu budem medna i šećerna!“

 

 

 

 

Želio sam odgledati drugu utakmicu, ali me Kemura odvratio. Jele su mu se maline, bilo ih je i u blizini Famosa. Pridružio nam se i Alija.

Bile su još sočnije nego neki dan. Tope se u ustima, i stalno traže još. Samo sam na momenat zastajao, prepuštajući se kratkim razmišljanjima.

Bilo mi je krivo što nismo prošli u finale, zbog Vahida. Baš mu se igralo.

Međutim, to nije trenutno najvažnije. Munja je, ipak, događaj broj jedan. Vidjeli smo ga i na večeri, sa smiješkom koji postaje sve sumnjiviji. Neko reče da je čuo kad se Taibu obratio riječima da ćemo dobro sarađivati.

Još jedan osjećaj me zaokupljivao. Zanemarujući izgubljenu utakmicu, želeći da Munju pustim vremenu koje dolazi, pogled i misli sam pružao naprijed, niz cestu. Noć se primiče, tišina traje, osjećaj jača. Teško je biti siguran da su okolo naše čvrste linije, šuma se doima previše poroznom, time i ulasci četničkih diverzantskih grupa vrlo mogućim.

II - 51 / Probudio sam se ljut

San zaspala,
haj, san zaspala
dilber-Sajma u bašči.

Budilo je,                                                 5. avgust 1992.
haj, budilo je
mlado momče s burmama:

„Ustaj, Sajmo,
haj, ustaj, zlato,
sabah-zora svanula!“

Nisam sanjao djevojku koju još uvijek najviše volim, za koju sada znam da je živa i da je u logoru, ni onu kojoj opet ne predadoh pjesmu, zbog obećanja koje još traje, ni Majdu Andeliju, koju imadoh, ili nemadoh sreću ne sresti, ni Šeću, za koju se namadoh snage ni raspitati, ali ni onu, koja bi mi se u snu možda predstavila.

Valjda, pod uticajem onoga što sam ovdje čuo, ne stigavši o tome duže razmišljati, a cijeneći ono što je baba-Milka učinila za moje dok su bili u Buk Bijeloj, usnih nju: Mladenku Ćosović!

Voljeli smo se, nije da nismo. Da ovog rata ne bi, ili da je imao malo više sluha za nas dvoje i sačekao koju godinu, možda bih i postao Ćosovića zet. Poslije svega što se desilo, nikako mi ne smije biti žao zbog toga. Ipak, morali su postojati neki razlozi njenom navraćanju u moje snove!

KRIVICA

 Ja sam sebi obećao -

Nikada više.

Ja obećao,

ja slagao.

Ko je, sada, tu kriv:

Ja koji sam slagao?

Ili, ja koji sam obećao?

Ili, ona

zbog koje

uradio sam oboje?

JA BOLJU VOLIO NISAM

Srce legne,

mozak se probudi.

Srce kaže

da bolju volio nisam.

Jutro veli, da

za toliko ljepote 

ja samo uzdah imam.

Ljubav sam dao svu,

kriv nisam

što dovoljno nije.

Jer,

ljubavi su neke čudne,

dvoje se vole

i sretni su zbog svoje ljubavi,

ali zajedno

sretni ne mogu biti.